Filozof po obrazovanju, pronicljiv, analitičan, vešt intrigant i poslovan čovek sklon raznim malverzacijama, znao je skoro savršeno da balansira između mnogih moćnih struktura tadašnjeg vremena – na kraju krajeva, sam im je i pripadao.
Revolucionar po ubeđenju (šta god to značilo), povezan, tokom dugo vremena, između ostalog, sa nemačkom tajnom službom, činio je sve da preokrene situaciju u carskoj Rusiji. Zbog učešća u revoluciji 1905. hapse ga i šalju u sibirski logor iz kojeg, posle samo godinu dana, uspeva da pobegne i, nekim čudom, dospeva do Nemačke. Vrlo uticajan u nemačkim socijaldemokratskim krugovima, gradi uspešnu karijeru i sa te strane.
Sa druge strane, zahvaljujući svojim izuzetnim organizacionim sposobnostima, pleo je mrežu zavere. Zvanično socijaldemokrata, a nezvanično ko zna ko i šta, video je šansu da naplati stare račune prema Rusiji.
U čitav projekat su uključene ogromne svote novca od strane Nemačke i preko raznih lažnih i pravih kompanija (u njegovom vlasništvu) potkopavao je finansijski sistem države Nikolaja II Romanova. Prva, dakle, (neuspešna) proba je bila revolucija iz 1905. Na osnovu svojih saznanja (ili analitičkog promišljanja) lucidno je predvideo rat i poraz Rusije od Japana još 1895. godine. Do Prvog svetskog rata i na samom njegovom početku, bavio se, pored širenja tajne mreže, uvećanjem svog kapitala (Turska) i bio je povezan sa mnogim istaknutim revolucionarima (Roza Luksemburg, Karl Libnekht, Trocki (Parvus mu je dugo bio uzor), Lenjin). Sam Lenjin je inače zazirao od njega – smatrao ga je opasnim takmacom u kasnijem mogućem sledu događaja.
U maju 1915. godine, u Švajcarskoj su se, kao što je napisano, tajno sastali. Parvus je sve činio da pridobije Lenjina za predstojeće događaje. Međutim, iz nepoznatih razloga (često se, između ostalog, pominje sujeta) do dogovora nije došlo. Ispostavilo se, na osnovu kasnijih saznanja, da je, pored (još uvek) nepoznatih činilaca, iza i jednog i drugog stajala najviše zainteresovana strana u ratu – Nemačka. Naime, njena tajna služba igrala je na dve karte i potpuno joj je bilo svejedno ko će da opravda njena očekivanja u izbacivanju Rusije iz rata. Bilo kako bilo, Parvus, usled dobro isplaniranog scenarija, pokreće mehanizam i učestvuje u mnogim događajima pred revoluciju 1917 (napadi protiv vlasti preko „liberalne“ štampe…).
Sama februarska revolucija, kao njena inicijalna kapisla, izbila je usled veštačke nestašice hleba kojeg je, inače, bilo u izobilju. Iza samog događaja stajao je, naravno, niko drugi do Parvus. Kao po komandi su se svi pobunili – od carske, bliže i dalje, familije, generala, političara, radnika, vojnika…
Usledila je imperatorova abdikacija i potpuna promena vlasti. Na čelo države je došao socijalista Kerenski. Parvus je ispunio zadatak lakše nego što je očekivao...
Kasniji tok događaja je poznat. Carska porodica je, posle mnogih peripetija, internirana (uhapšena) i seljakana sa mesta na mesto, sve dok je nisu preuzeli boljševici i stražarno sproveli u Jekaterinburg. Prethodno su, na početku februarske revolucije, saveznici Engleska i Francuska odbili carskoj porodici da daju azil.
U međuvremenu, s obzirom da nova vlada socijaliste Kerenskog nije htela da izađe iz rata, Nemci uključuju Lenjina i njegove boljševike u pripremu nove revolucije i preko ogromne svote novca završavaju započeto. Lenjin, naime, ni po koju cenu nije hteo da uključi Parvusa u svoje planove i na sebi svojstven način ga je potpuno izbacio iz "igre".
Rusija izlazi iz rata i mirom sa Nemačkom i odriče se ogromne teritorije u njenu korist. Počinje građanski rat između „belih“ i „crvenih“, čime je tragičan kraj carske porodice samo ubrzan. Po naređenju (dokumenti nisu nađeni) samog boljševičkog vrha, u noći 17. jula 1918., svi su ubijeni. Na „prestolu“ je, posle svih burnih događaja, ostao Lenjin koji, po drugi i poslednji put, odbija svaku saradnju sa Parvusom, uz obrazloženje da mnogo toga prljavog stoji iza njega.
U svakom slučaju, “ genije zla“, kao jedan od najbogatijih Evropljana, umire 1924. godine u Nemačkoj. Iste godine, ali nekoliko meseci ranije, umire i Lenjin. Parvus je, dakle, širom otvorio vrata, a Lenjin ih je, posle dobrog osmatranja, zalupio za sobom…
Uz posledice koje „zveče“ do današnjih dana…
P. S. Britanski predsednik vlade Lojd Džordž je, na vest o abdikaciji cara Nikolaja II, uskliknuo da je jedan od ratnih ciljeva Britanije ispunjen…
Naime, poslanik krune u Petrogradu je pozdravio novu revolucionarnu vladu Kerenskog, tražeći da budu obzirni prema svrgnutom caru. Kasnije su tu istu vladu optužili za nesposobnost, jer nije znala da omogući nesmetan odlazak cara i porodice u egzil…
Francuzi su, pak, žalili „sirotog“ cara, ali ništa nisu, sa druge strane, učinili. Pazili su na svoje akcije u Rusiji…
Inače, vredi reći da je jedno od značenja imena Parvus – „neprimetan“… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар