Otvorena i pritajena borba između carice i mladog cara bliži se kraju. Onaj koji gubi misli da još sve nije izgubljeno. Onaj koji dobija zna da još nije pobednik. Ulog je veliki – kruna, a možda i život.
Konstantin bi želeo da vlada sam, već je prešao dvadeset petu. Irina bi želela da vladaju zajedno, ali da ona ima poslednju reč. Smatrala je, naime, svoga sina još uvek nedovoljno odraslim...
Konstantin je, pak, imao podršku vojske. Irina, sa druge strane, prestonice i moćnog monaštva – to je možda odlučujuće. Konstantin ima mladalačku neobuzdanost. Irina je obdarena strpljenjem i lukavstvom. Žive i vladaju zajedno u istom gradu, prestonici tadašnjeg sveta – Konstantinopolju.
Irinin sin je po prirodi bio kontradiktoran i nepredvidljiv. Svoje protivnike je kažnjavao bez milosti…
Na duši je imao petoricu rođenih stričeva – lično je naredio da ih strašno osakate. Oterao je svoju prvu ženu jer mu nije rodila naslednika i, po svom nahođenju, oženio se Teodotom, koju je neizmerno voleo. Kada mu je Teodota rodila naslednika nije bilo srećnijeg čoveka od njega. Ipak, dete je ubrzo umrlo, što je shvaćeno, kod nekih krugova, kao Božja kazna - još jedan razlog za mržnju.
Zbog njegove plahovitosti i nepromišljenosti, izbijali su bune koje je, takođe, bez milosti gušio. U jednoj bici protiv Arabljana, sa kojima su Romeji gotovo neprestano ratovali, poneo se krajnje kukavički – pobegao je. Svi ti postupci mladog i poprilično neuravnoteženog cara, izazvali su veliku mržnju kod mnogih.
Lukava Irina je, pak, čekala. Naučena pritvornosti od najrnijih dana, veoma je dobro znala šta je strpljenje. Čekala je da se podseče i poslednja grana na kojoj njen sin sedi. Mudro i strpljivo je plela svoju mrežu, neprijatelje pretvarala u prijatelje a prijatelje još više vezivala za sebe. Vreme je za nju više radilo nego bilo ko. Konstantin je bio deo tog vremena a svojim ponašanjem i najveći saveznik svoje majke. On toga, naravno, nije ni bio svestan.
Carigrad tog doba bio je svetska metropola sa gotovo neizmernim bogatstvom. U njemu se govorilo nekoliko jezika i trgovalo svim mogućim proizvodima. Informacije su neprestano kružile, stvarajući atmosferu nesnosnih intriga i zavera. Carski dvor je, činilo se, bio centar te aktivnosti. Sitne i krupne spletke, zavere i izdaje bile su sastavni deo tadašnjeg života. U takvoj atmosferi nesnosnog pritiska, odvijala se šahovska partije između carice i nesuđenog cara. Svestan velike opasnosti, jer su nepovoljne glasine dopirale do njega, Konstantin je veoma dobro znao da mu se svaki pokret prati…
Posle izvesnog vremena, ni rata ni mira, na Konstantina je, kada se vraćao sa Hipodroma, pokušan atentat. Uz dosta sreće uspeo je da se spase, pobegavši brodom na azijski deo. Za to vreme, kao organizator atentata, Irina preuzima vlast, ali duboko nesigurna u uspeh zamišljenog plana.
Sve je u trenutku moglo da se preokrene da je Konstantin imao na koga da se osloni. Zbog nepromišljene politike prema prirodnim saveznicima, ostao je, gotovo, bez bilo kakvih simpatija među stanovništvom. Irina je, svesna rizika i nezavršenog posla, odlučila da ide do kraja. Putem raznih ucena, molbi, pretnji i ko zna čega sve ne, naterala je visoke velikodostojnike da na prevaru dovedu njenog sina na dvor.
Lažnim obećanjima prevaren, Konstantin, očekujući sasvim drugačiji ishod, biva uhapšen. Presuda je donesena u roku od nekoliko sati - oslepljenje. I to po ličnom caričinom zahtevu i u istoj sobi u kojoj je i rodila Konstantina (797.).
Surova kazna je odjeknula carstvom. Konstantin je poslednje godine svog života proveo u manastiru. Čak je i nadživeo majku. Umro je 805. godine.
Sa druge strane Irina nije bila više carica majka. Na dokumentima se potpisivala kao car…
Međutim, samo pet godina nakon sinovljenog oslepljenja, Irina je 802. god. oborena sa prestola. Proterana je na ostrvo Lezbos u Egejskom moru gde je i završila život. Umrla je 803. godine... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар