U nekom trenutku začula se prvo jedna, zatim druga...
A onda...
Dok se prvo zvono nije javilo...
Ravno simfoniji reči umetnutoj u jedan jedini dah...
Kao na početku.
I to onom pravom...
A "čuda" je, već, i inače, bilo na pretek i, verovatno zbog toga, gotovo, niko nije ništa primetio ili čuo...
Na nebu, ka kojem su, više iz nemoći, znatiželje ili sprdnje, mnogi, već toliko dugo, gledali, naprotiv, nikakvog znaka nije bilo...
Oblaci su izgledali kao i obično, jata ptica su letela sa jednog kraja neba na drugi kraj, sunčevi zraci obasjavali su valovite predele i ravnice, talasi mora i okeana su se sudarali sa ostrvima i kontinentima a reke su tekle, predano i strpljivo, kruneći zemljane obale...
Uobičajena i, skoro, idilična slika Zemljine svakodnevice...
Međutim, to i jeste bio znak...
P. S. Tekst pripada žanru fantastike. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар