ŠTA HUMANOIDE TERA NA POBUNU?

Svet kakav znamo u groznici je buduće, moguće, vrlo bliske revolucije.
Današnji "slobodni" čovek je sve samo ne slobodan - on je rob nad robovima. Teži i strašniji od okovanog vozača galije, berača pamuka, gladijatora.

Današnji čovek okovan je lažnim i izmišljenim potrebama, nakaznim poretkom koji mu je kao bogomdan nametnut rođenjem, hijerarhijom koja je postojala i stvorena kao kalup sa njegovim mestom u njoj još u majčinoj utrobi, prinuđen na "popravni" prodajom ne samo tela, već, obavezno, duše.
Narasle protivrečnosti, a više se ne radi o kategorijama klasičnog kapitala i bogatstva, već nedodirljivim a načetim do rastakanja - svesti, znanja, informacija - sve do emocija, izbora i sveopšte krađe i prevare - neminovno vode u ponovnu raspodelu nematerijalnih dobara.

Šta je ono što humanoide tera na pobunu?
Izrazito pretezanje telesnog nad duševnim i pokušaj orobljavanja čovekovog najvernijeg blaga - duše. Osećanja, pravde, prava na izbor. Neotuđivih prava ljudskog bića, njegove suštine, koje se ne odriče ni najteži telesni invalid.
Treiranje najvećeg dela svetske poulacije kao stoke koja se sprema na klanicu, te se tovi radi kilaže, nametanje svesti da je imanje i bogatstvo rezultat vrednosti u svetu idolopoklonički klanjajućem biologiji, telesnosti, požudi, i, sledstveno - potrebama neorganske vrste jeste poniženje "dostojno" roba ili, bolje rečeno, robe - čiji je glavni kvalitet kilaža, snaga, procenat masnoća...dok je na drugoj strani vladar sebi uzeo pravo odabira rasplodnih kapitalaca i onih za odstrel, koji nisu za mustru.
Ukoliko i istorija nije teleološki proizvod samozvanih "vladara", uči o ambijentu "idealnom" za revoluciju, kakav upravo nastaje sve do trenutka eksplozije.
Slobodan čovek pretvoren u roba novog doba, u nevidljivim lancima nametnutog dehumanizovanog poretka čije je božanstvo materija, telo i novac (kapital) - sa hipotekom na dušu - zarad  društvenog statusa koji se ostvaruje dominacijom, a ne ljudskim odnosom - ne može predugo podnositi okove.

Rob će se pobuniti i već podiže glavu, s akcentom na glavu, koju, dobro to shvata, mora da sačuva od brojnih ataka. U glavi mu je sve što vredi i što ga čini čovekom. Zbog čega je uvek radije birao smrt od nedostojnog života, protiv kojeg je ustajao tako često koliko istorija pamti. Jer, ne živi se samo o hlebu. Onom hlebu koji se skupo plaća krvlju, znojem i suzama, da bi ga opet platio gazdi, koji ga više i ne hrani kao što je robove "klasične" epohe. Novi gazda bi slobodnom robu da oduzme nadu. A ona umire samo kada nestane čovek.
Ž.Ž.