Kako primitivac uspeva da postane „neko i nešto“?
Srednjovekovno opsadno oruđe „ovan“ bi, možda, najbolje dalo odgovor na ovo postavljeno pitanje.
Ipak, kako primitivcu uspeva da zaobiđe bilo kakva teoretska pravila i da im, mimo svega, prkosi?
Jednostavno, primitivac nema kočnice i ne razmišlja kao neko ko je, po njemu, opterećen nepotrebnim obzirom. Preispitivanje vrednuje kao najveću slabost i na tu pojavu se obrušava bez milosti.
Oni koji su skloni kulturnom i odmerenom ponašanju ne zaslužuju nikakvo poštovanje od primitivca i on će sve učiniti da im nametne grižnju savesti, pravdanje, osećaj krivice...
Primitivac je u stanju da iscedi i poslednje zrnce snage kod velike većine ljudi. "Rasturiće" sve što mu se nađe na putu i, uz cilj koji postigne, za njega neće biti većeg zadovoljstva.
Primitivac, dakle, istrajava na svom putu i baš ga je briga šta će ko da mu kaže ili zameri.
Nastao iz želje za isticanjem po svaku cenu, primitivizam ima, gotovo, neutoljivu želju da dođe do cilja. Takođe, uz izuzetnu sposobnost nadanja da će baš takav način ponašanja biti dočekan (kod okoline) kao „njegov“ nesvakidašnji dar ili kao najveća avangarda. Da li je to najgori prostakluk, nasilništvo (verbalno ili fizičko), nevažno je…
Možda bi, za kraj, moglo da se promisli o jednom tipu primitivca, koji zaogrnut raznim „presvlakama“, krči put do cilja na najbestidniji način.
Polovinom prošlog stoleća bilo ih je prilično, kada su, izlazeći iz svojih rupa, pokušali da uteraju strah u kosti skoro čitavom čovečanstvu… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар