Zapadna Evropa podeljena je na dva tabora. Neko je za papu Aleksandra Trećeg, neko za cara Fridriha Barbarosu. Neopredeljenih, odnosno zlatne sredine, nije bilo. Tačnije, nije smelo da bude. Pozornica rata – Milano, Italija. Godina: 1162.
U logoru nemačko-rimskog cara, Fridriha Barbarose, vrše se poslednje pripreme. Svaki vojnik zauzima određeno mesto i pod punom ratnom opremom, koja se sijala na suncu, čeka. Dvadeset pet hiljada pešaka i osam hiljada konjanika, očekuju znak da krenu u odlučujući juriš na zidine Milana. Zastave se vijore, zveckaju mačevi i koplja. Međutim, prolaze jedan, dva, tri sata a naređenja još nema. Kao da lebdi u vazduhu…
Postavljalo se pitanje: zašto se oklevalo sa napadom? Iz Milana, skoro potpuno iznurenog od duge opsade i gladi, Barbarosi je stigla gotovo neverovatna vest da branioci žele da se predaju. Uz tu vest, stigla je i jedna molba – tražio se rok od nekoliko dana. Tu molbu, car je, posle kraćeg razmišljanja, prihvatio. Samo je rok od nekoliko dana sveo na tri dana. Kasnije će se ispostaviti da je to mogla da bude velika i kobna greška...
U to vreme, u Milanu je bilo desetak hiljada građana, spremnih za borbu. Sve ranije nesuglasice, među temperamentnim braniocima, bile su ostavljene po strani. Mržnja prema Fridrihu Barbarosi i želja za slobodom, terala ih je da budu složni i skoro fanatični u otporu. Milanezi su dobro znali, tok opsade je to dokazao, da u direktnom sudaru sa carskim trupama nemaju nikakvih šansi. Tu nije bilo potrebno posedovati preteranu mudrost. Zato, nametnulo se jedno jedino rešenje – trebalo je ubiti Barbarosu. Kako? Otrovom, mačem, nožem…?
Kada im je car dao rok od tri dana da se predaju, Veliko veće Milana već je imalo gotov plan. Unajmilo je, naime, poznatog plaćenika divovskog rasta, ogrezlog u mnogim ubistvima, koji se krišom, po pozivu ušunjao u opsednuti Milano. Dobio je instrukcije, obećanje u vidu basnoslovne nagrade i siguran život…
Čovek iz Kalabrije, nesuđeni ubica cara, pojavio se uskoro u carskom logoru, prerušen u lakrdijaša. Kao vrstan zabavljač, stekao je poverenje kod vojnika i dozvolili su da ostane i prespava kod njih. Prvi, izuzetno važan deo plana več je bio postignut…
... Zora. Mnoštvo šatora prosto je zatrpalo brežuljak i brda pored reke Ade. Prvo bledilo zore daje im veličanstven izgled. Nad samom rekom, na vrhu brda, jedan čovek se moli. Bio je sam. Car Fridrih Barbarosa imao je običaj da svako jutro, ma gde se nalazio, odlazi bez ikakve pratnje na prvu jutarnju molitvu. Ako u blizini nije bilo crkve, birao je mesto koje svojim položajem i okolinom zamenjuje njen mir. Kada je počela molitva ka caru se ustremila ogromna silueta plaćenog ubice sa namerom da ga sunovrati u reku. Car Fridrih Barbarosa, iznenađen, samim čudom je uspeo da se spase od prvog naleta. Počela je grčevita borba na život i smrt. U jednom trenutku, videvši da mu preti opasnost od gušenja, car krajnjim naporom udara napadača krstom po glavi. Za trenutak je pritisak popustio i to je bilo sasvim dovoljno, da, vojnici koji su dotrčali caru u pomoć, bace napadača u sigurnu smrt – reku. Barbarosa se vrlo brzo pribrao, poljubivši krst kao znak zahvalnosti, pogledao je u pravcu Milana. Ultimatum je upravo istekao…
Sve nade branilaca Milana bile su neuspelim atentatom uništene. Kazna, koja je usledila, bila je strahovita. Milano je uništen do temelja. Nekoliko hiljada ljudi je ubijeno što je izazvalo revolt Lombardije i samog pape Aleksandra. Ekskomunicirao je cara iz crkve i oformio jak savez, koji će posle nekoliko godina odneti pobedu nad carevim trupama. Kasnije, već ostareli car se pokajao za zločin nad građanima Milana i, pomirivši se sa papom, sa moćnom krstaškom vojskom krenuo put Jerusalima. Na putu, u Maloj Aziji, udavio se u nabujalom potoku. Spasivši se, svojevremeno od reke Ade, sustigla ga je, ipak, sudbina - na sasvim drugom kraju sveta… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар