Davne 1886. godine, 4. maja, neki ljudi, prezreni i poniženi zbog najbednijih nadnica, izložili su svoje živote puščanim i revolverskim mecima. Stradalnici druge polovine 19. stoleća, međutim, ne bi mogli ni da pretpostave da će se obeležavanje njihove smrti, vremenom, pretvoriti u pir nesvesnih i bezobzirnih, ponosnih na svoje neznanje i nepoštovanje. Takođe i u neprimereno neukusnu svetkovinu omađijane i bahate festivalske sadašnjosti, dostojne najraskalašnijih rimskih bahanalija. Naime, sam događaj, a posebno njegova simbolika, (ne)svesno i (ne)mamerno predat je zaboravu i "praznovanju"...
Zvanični podaci su zabeležili da je od dinamita stradalo sedam policajaca a od policijske rafalne paljbe četiri radnika. Međutim, tadašnja štampa je prenela podatak o preko pedeset ubijenih radnika. Ranjenih je bilo na stotine...
Omaž, napisan u vremenu kada se samo zaborav pamti i poštuje... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар