Najgrublje, manipulaciju možemo da podelimo na dve grupe: Prva bi bila izuzetno zlonamerna, s ciljem da se izazovu najteže posledice. Primeri velikih svetskih ratova i nastanak najpogubnijih ideologija u svetskoj istoriji, dovoljno govore. Druga grupa, daleko benignija, obuhvata, paradoks, one oblike kada se želi da se ukaže na svu pogubnost verovanja u nju. Ono što i kod takvog oblika nije dobro je da se i tada koriste oprobane manipulativne tehnike i metode. Tada, naime, najčešće od (dobre?) volje autora zavisi gde i kada će sve da se okonča. Nekako su u tim i takvim slučajevima najpoznatije i najubedljivije tzv. prvoaprilske šale, kada se, ne retko, na najsuroviji način poigrava sa mnogobrojnim lakovernim čitaocima ili gledaocima. Ipak, efekti takve vrste manipulacija traju relativno kratko i ne izazivaju ozbiljnije posledice.
Ponekad, dakle, manipulacije mogu da budu i lekovite, jer se na najbezbolniji način predočava šta sve može da se desi ukoliko bi ljudi bili previše lakoverni. Primer jednog prvog aprila u Švedskoj, kada je voditelj državne televizije, zamolio gledaoce, koji još nisu kupili tv u boji, da navuku obojene najlon čarape preko monitora i uživaju u čarima nove tehnologije, pokazuje svu zavodljivost manipulacije. Nekoliko desetina hiljada gledaoca je, naime, poslušalo savet.
Uspeh tzv. manipulacije nema mnogo dodira sa nedostatkom inteligencije ili obrazovanja. U istoriji su poznati slučajevi manipulativnih prevara nad itekako inteligentnim i obrazovanim pojedincima. Setimo se samo Hitlerovog doba...
Ne zaboravimo, podložni smo trendovima, modama, senzacijama, preteranim željama, strahovima... Težimo, između ostalog, istini koja je, „uvek“ tu, pored nas, nadohvat ruke. Baš u tom i takvom malom prostoru „između“ stvarale su se i dan danas se stvaraju i projektuju rezultati naših neostvarenih ili potisnutih težnji i želja. Tu nas željno "očekuje" finale koje smo toliko dugo iščekivali... Posledice takvog finala, su, naravno, otrežnjujuće(?) surove...
U vremenu koje nas okružuje, kada se civilizacija sve više pretvara u zbir statističkih podataka a u okviru njih kruži svetom bezbroj proverenih i neproverenih vesti, kada je čovek sveden na, gotovo, nemoćnog i pasioniranog konzumenta svega i svačega i kada, od brzine i tempa života, nema snage za prepoznavanje stvarnih životnih izazova, manipulacija je narasla do neslućenih granica. Kao da nam sve jači i snažniji sadržaj manipulativnog okruženja oduzima i poslednji stepen snage da prepoznamo suštinu ili, makar na čas, da stanemo i razmislimo o svemu.
U takvoj stvarnosti, nije redak slučaj, najizrazitija istina ne može da se prepozna od šume njenih pratilaca, satkanih na laži i prevari. Čovek, ma šta mislio o sebi, kao da je više sklon da juri za nečim što je, navodno, na dohvat ruke, a u stvari je dobro spakovana besmislica ili iluzija, negoli da posluša svoj prvi instiktivni ili racionalni savet koji ga upozorava. Na kraju, kao posledicu, dobijemo pregršt izneverenih nada koje to, u stvari, nikada nisu ni bile.
Karijera, lična i materijalna korist, strah povezan sa najdubljim ljudskim osećanjima, naivnost i dobrota, samo su neki primeri plodnog tla za razne manipulativne tehnike. Ponekad se, takođe, čini kao da je čovek potpuno svesno pristao na razne oblike manipulacije. Stoleća su "utrošena" u izučavanje ponašanja ljudi i na koji način ih zloupotrebiti.
Pristankom na manpulaciju, odnosno, ne tako retko, dobrovoljnim učestvovanjem u svim njenim oblicima, pasivno ili aktivno, čovek samo produbljuje svoje nezadovoljstvo koje će, vremenom, poprimiti oblike apsolutne nemoći (nekontrolisanog besa?) pred njom.
Ipak, bez obzira na sve snažnije pokazatelje nemoći moderne civilizacije, nikako ne bi trebalo potceniti ljudsku sposobnost pronalaženja rešenja pred, naizgled, nepremostivim preprekama.
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар