Rodom sa Sicilije, siromašni Đuzepe, odlučuje da se posveti slikarstvu. Međutim, bio je slikar osrednjeg talenta i veoma brzo je uvideo da od slikarstva ne može da se izdržava. Odlučuje se da napusti Siciliju i uskoro se obreo u Rimu gde se ubrzo zaposlio u papskoj kancelariji kao pisar. Pretpostavlja se da mu je to mnogo pomoglo u izučavanju i proučavanju drevnih spisa, pothranjenih u vatikanskoj biblioteci.
Avanturista po duhu, oštrouman, rešava da, posle izvesnog vremena, napusti Rim i Italiju i počne svoje putovanje po Evropi. Na tim putovanjima upoznao je mnoge značajne ljude toga doba – kako u „tajnim“ sferama, tako i u javnim.
Možda je, recimo, zanimljiva njegova londonska „avantura“ (1776). Ubrzo po dolasku počele su da kruže priče o zagonetnom posetiocu među stanovnicima Londona. Posle ne tako dugog vremena postaje rado viđen gost najvišeg društva. Sve je plenila Kaljostrova obrazovanost, poznavanje tajnih znanja i mnogo toga drugog. Inače, govorio je da zna da napravi eliksir za večni život, kao i zlato, dijamante…
Ipak, posle prvog talasa oduševljenja, verovatno je neko značajan ostao bez pozamašne svote novca, hapse ga i posle kraćeg zadržavanja u zatvoru progone iz Engleske. Ponovo se obreo na kontinentu kada odlazi u Nemačku gde, navodno, u društvu takođe interesantnog grofa De Sen Žermena, upoznaje Adama Vajshaupta, osnivača Iluminata i bivšeg jezuite. Po nekim zapisima, navodno je sačuvan originalni razgovor, svi oni su se poznavali nekoliko hiljada godina…
Posle izvesnog vremena, duh mu nije davao mira, grof sa uvećanom reputacijom odlazi na ruski dvor kod carice Katarine Velike. Ipak, tamo se relativno kratko zadržao, jer ga je carica „zamolila“ da ode iz njene države uz prigodnu novčanu nadoknadu. Stiže u Francusku Luja XVI i biva umešan u otkup dijamantske ogrlice same kraljice Marije Antoanete. Zatvaraju ga u Bastilju iz koje, posle relativno kratkog vremena, biva pušten. Vraća se posle lutanja Evropom, u kojoj više nije bio toliko interesovanja za njega, u Italiju, gde je bio pod tajnim nadzorom inkvizicije koja ga preko podmetnutih špijuna hapsi i osuđuje na dugogodišnju tamnicu. Na suđenju je govorio o svom dečačkom putovanju po arabijskom poluostrvu i Egiptu i da je kao beba ostavljen, od bogatih i plemenitih roditelja, kao siroče na Malti.
Pokušao je da pobegne iz tamnice, organizovavši bekstvo. Međutim, tada je, tako se pretpostavlja, ubijen.
Grof Kaljostro je oduvek izazivao pažnju mnogih. Pisaca, policije, okultista…
Neobičan život, reklo bi se, koji se, možda, završio predvidljivim završetkom.
Francuski pisac Aleksabndar Dima mu je, inače, posvetio knjigu istoimenog naslova. U njoj je, na prepoznatljiv piščev način, opisana afera sa ogrlicom.
Po nekima, radilo se o čoveku koji je „znao tajnu“, a po drugima, radilo se o vanredno inteligentnom prevarantu najvišeg nivoa. Veliki nemački književnik Gete je napisao da je, na osnovu sopstvenih istraživanja i proučavanja, Kaljostro, u stvari, bio sin bankrotiranog prodavca knjiga, koji je uzeo prezime po svom stricu. Čak je napisao da vodi poreklo od pokatoličenih Jevreja i da je bio povezan sa jevrejskim ezoterijskim krugovima.
U svakom slučaju, „vek prosvetiteljstva“ omogućio je pojavu kao što je Đuzepe Balzamo. Verovatno bi bio i siromašniji bez njega.
“Mnoge laži i mnoge gluposti napisane su o meni. Samo jedan čovek zna istinu o grofu Kaljostru, a taj čovek sam ja.”- epitaf koji je Kaljostro (Balzamo 1743-1795) sam sebi ostavio. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар