Pravi je paradoks(?) što se u ovom svetu, kada nauka grabi "svetlosnim koracima", paralelno sa "misaonim napretkom osvešćenja", gotovo bez greške "unapređuju" najprimitivnije, najbanalnije i najsurovije osobine ljudskog roda.
Moć ubeđivanja, na jednoj strani, narasla do najdrastičnijeg ispiranja mozga, kao da je potpuno, na drugoj strani, porazila i ponizila moć ubeđenja. "Zli dusi", velikog pisca Dostojevskog, proročki napisani pre oko 150 godina, su, već sada, kako se čini, jalova opomena ljudskom podilaženju razarajućoj sposobnosti zla, po potrebi skrivenog ili, još gore, samouvereno i osiono neskrivenog.
Brisanje granica, stvorenih u arhetipskom početku između primerenog i neprimerenog, dozvoljenog i nedozvoljenog, moralnog i nemoralnog, ljudskog i neljudskog, ima za cilj stvaranje društva dostojnog najveće ironije.
"Potpuna sloboda biće onda kada bude svejedno, živeti ili ne živeti. Eto, to je svemu svrha." - "Zli dusi", F. M. D. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар