Стенли Кјубрик је у филму Широм затворених очију понудио лавиринт симбола који је у време премијере 1999. године био готово потпуно несхваћен. Критика је свела тумачење на брачну кризу, занемарујући дубље слојеве. Као и Умберто Еко у књижевности, Кјубрик је градио структуру која функционише на више нивоа – од површинске приче до скривених кодова моћи.
Еко и Кјубрик – два мајстора симбола
Еко у романима (Име руже, Фукоово клатно) показује како се митови граде кроз текст, тајна друштва и интертекстуалност. Кјубрик у Широм затворених очију користи визуелне кодове – маске, ритуале, архитектуру – да прикаже моћ и сексуалност као нешто истовремено привлачно и застрашујуће. Оба аутора остављају простор за тумачење, па њихова дела постају огледала стварних дешавања.
Маске и Ротшилдова забава
Најупадљивији елемент филма јесу маске које подсећају на оне са Ротшилдове забаве у Паризу 1972. године. Тај визуелни код није само декоративан: он је кључ за разумевање дубљих слојева, алузија на елитне кругове и њихове ритуале. Кјубрик тиме уписује филм у историју културних знакова који функционишу као тајни печати.
Музика као изопачени знак
На балу под маскама чује се румунска православна литургија, али пуштена унатрашке. Тај поступак је директна асоцијација на сатанизам – као што је изокренути крст знак изопачене религиозности, тако је и обрнута литургија знак перверзије сакралног.
Естетски ефекат је да музика делује узнемирујуће, стварајући атмосферу мистерије, мучнине и страха. Ефекат симбола је исто тако упечатљив јер обртање светог текста указује на злоупотребу духовних кодова од стране елите, на њихову моћ да преокрену значење и претворе свето у сушту супротност.
Кјубрик је овим детаљем показао да његов лавиринт није само визуелан, већ и звучни: музика постаје знак који упућује на дубљи слој – на изопачену моћ која стоји иза фасаде раскоши.
Савремени контекст – Епштајнови фајлови
Појавом Епштајнових докумената јавност је препознала структуру сличну оној коју Кјубрик приказује: моћници, затворени кругови, злоупотреба. Филм је постао симбол за оно што људи мисле да се дешава „иза затворених врата“. Као што Еко показује да људи сами граде митове, тако је и Кјубриков филм постао митолошки референт за прикривену стварност.
Психолошки и породични слој
На психолошком нивоу, Широм затворених очију је студија несвесног. Брачна криза, наиме, постаје улаз у потиснуте жеље и страхове.
Завршни кадар у продавници играчака, међутим, попут бљеска, где два мушкарца одводе девојчицу, делује као застрашујући сигнал да се скривени циклус наставља. То је знак који упућује на злослутну будућност ћерке. Такође је и знак запањујуће незаинтересованости родитеља који у свему томе учествују.
Друштвени слој – моћ и контрола
У Пакленој поморанџи држава експериментише над психом појединца, што је касније повезивано са програмом МКУЛТРА. У Широм затворених очију елитни кругови делују као невидљива мрежа која окружује нове генерације. Кјубрик је антиципирао структуре моћи које су тек касније постале предмет јавних скандала. Питање остаје: ко контролише знакове, а тиме и стварност?
Воће које вечно дозрева
Кјубрик је био испред свог времена. Његова дела тек данас добијају пуни смисао, као што је Еко тек касније препознат као мајстор знакова и симбола у популарној култури.
Кјубрикова „Тајна вечера“
Као што је Леонардо у Тајној вечери сакрио симболе у распореду апостола, тако је Кјубрик у Широм затворених очију сакрио поруке у маскама, ритуалима и музици. То је „отворени текст“ – дело које тражи читаоца да га допуни. Данас, у светлу Епштајнових фајлова и историје Ротшилдових забава, филм делује као пророчанство: модерна Тајна вечера која тек сада открива своје слојеве.
Закључак који то није
Кјубрик је уметнички поставио културну дијагнозу указавши на болест моћи и контроле која прожима друштво. Његов филм није само прича о брачном пару, већ лавиринт знакова који траже читаоца/гледаоца да их дешифрује. Данас, када се стварност све више поклапа са његовим визијама, Широм затворених очију добија „додатне очи“ – постаје дело које расте и мења се у складу са временом. То је управо оно што Еко назива „отвореним текстом“ - уметност која се никада не завршава.
З. М.
Нема коментара:
Постави коментар