Novi krug.
Nova nepoznanica.
Za sada...
Piše se još jedan testament:
Sunce je na zapadu.
Na zalasku.
Prošlo, sadašnje i buduće...
Za one što o vremenu sanjaju.
Tri jahača kao da su već puštena.
Čeka se, možda, četvrti...
Na drugoj strani, ključevi se, još uvek, traže.
Do Grada Nebeskog stiže se sve teže.
Jabuka je, naime, ponovo ubrana.
Faust i Mefisto privode kraju svoju omamljujuću predstavu.
Epilog, epitaf ili, ipak, nešto treće...
Lunin odgovor, već sada, pomera svetove.
U opsenu ih polako premešta.
Iz Kariota pretovarene kočije u stopu prate zalazak sunca.
Stvarne su da stvarnije ne mogu biti.
Ko još veruje u dogođeno?
Ne vidi se baš sve. Nikada ni nije...
Retko ko u koga ima poverenje.
Zabuna je velika.
Pometnja je još veća.
Mnogi ne znaju šta i za koga rade.
Još uvek...
Bivši Arhangel je u žurbi.
Strpljenje nije njegov saveznik.
Šta god da se dešava ili će da se desi, naslućuje da se, u stvari, odavno desilo.
On to, ipak, uz sav trud, ne može da prihvati.
Zbog toga, bez obzira na, po njega, trenutno najpovoljnije znake, ne može da bude sasvim zadovoljan.
Zato srdito i nadmoćno odgovara i izaziva...
Ptica je odavno raširila svoja tamna i velika krila.
A zbunjeno vreme sve veći je sluga zaboravu.
Ono što je nekada bilo, nikada se, u stvari, nije ni desilo...
Ipak, ne kucaju za svakoga isti sati:
Još je rano za borbu dva Arhangela...
"Nije zrno zbog sitog niklo.
Niti je pustinja vatru stvorila.
Ni kuga se pre bolesti nije desila.
Niti se rat pre oholog vodio."
...
Vavilon svetom ponovo prolazi.
Neznani stvara se krug.
Ka zapadu sunce na zalazak polazi.
Još se jedan piše dug.
Oseka i plima, pustinja i bujica...
Preko pepela i ničega, maske su ubica.
Stara se priča otrovom truje,
Do Grada Nebeskog dugo se putuje...
Ipak,
Još uvek hrabrost nije pala,
Niti je kazaljka sata stala,
Još je rano je za borbu dva Arhangela...
P.S. Tekst pripada žanru budućem. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар