Poslednje uporište za one što su sve izgubili. A misle da nisu...
Čovek je sklon da u prošlosti ima kakav-takav oslonac. Po cenu i da je prošlost nametnuta ili, još tačnije, nepostojeća. Tako su mnogi narodi ili civilizacije "nestajali" ili se, možda je ispravnije napisati, utapali u nove okolnosti. Ako i nije za primer, vreme, ili ono što se pod njim podrazumeva, verni je saveznik smišljanju nepostojećeg. Mnoge generacije su proživele svoj vek na osnovu usvojenog, a, u stvari, nikada dogođenog sećanja. Stara priča o izboru bez izbora i prihvatanju preskupe, (navodne?) sigurnosti. Prva, druga ili treća generacija su, naime, dovoljne da se "prepeglaju" sećanja i činjenice. Zato danas i postoji, kao nikada ranije, isprazna forma, zaogrnuta opsenom lažnog značenja i sjaja nepostojećeg.
Paradoksalno je da se sve uklapa. I to, začuđujuće, previše "dobro" se uklapa. Toliko dobro da ni paradoks, možda, uskoro neće biti paradoks već najobičnija i podrazumevajuće posledična nit koja povezuje sve kritične, izmišljene ili ne, trenutke istorije. Ili, možda je bolje reći, sve ono što je preostalo od nje...
Na kraju, ne zaboravimo, koga će uopšte biti briga ako ništa nije onako kako se čini da jeste? Koga će, takođe, biti briga što ništa, osim izmišljene ili smišljene prošlosti, zasenjujuće sadašnjosti i, na osnovu svega, "skockane" budućnosti, ne postoji?
Isto tako, posle svih stoleća i stoleća, koga će, na kraju krajeva, biti briga što takozvano "zlatno doba", uz svo ubeđivanje da nije tako, ne pripada nikome od nas? Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар