Nema dela koje nećemo naplatiti, po sili neumitnog prirodnog zakona. Dobro za dobro, zlo za zlo, sa sve pripadajućim kamatama, koje jednako važe za dugovanja javnim preduzećima, kao i ona ''ljudska'' zanemarivanja ili milosti. Reč je samo o mistifikaciji.
U ime i za ime ljubavi, naime, najviše je krvi proliveno.
Apsolut nema lice, ali nije ni apstrakcja, on je delatan, sa njim se prečesto sudaramo, da bismo ga ignorisali ili negirali. O njegovoj ''pojavnosti'', najčešće kroz posledice, nagradu ili kaznu, blagoslov ili prokletstvo, već možemo da razmišljamo.
Zašto je neko umislio da ionako komplikovanom i zapetljanom životu nedostaju zavese i ceremonije, oltari i žrtve, krstovi, lomače, svastike, problem je lažne pompeznosti ljudske istorije, koja se ne samo nije pokrenula s mrtve tačke, već, vidimo i to na svakom koraku, odavno počela da klizi unazad, ka pećini.
Ako je sve počelo u krajnjem asketizmu, otkuda da gizdavi i pompezni zauzmu tron?
Koji im je to Spasitelj dozvolio grimiz, sjaj, dao izaslaništvo i opravdao raskoš Postradanjem?
Naplata nije ni u kakvom zagroblju. Prirodni zakon ispunjava Reč (ma kako to zvali) već ovde na zemlji, koju jedino imamo. ''Prah si i u prah ćeš se vratiti''. Jer, to našu odgovornost za sopstvene, ali i tuđe živote i posledice na njih, podiže kao u ljudskih bića, izabranih po umu, na pijedestal vladara svojih izbora.
I nemojmo se zavaravati nikakvim naknadnim oprostom niti ičijim velikodušjem.
Tu smo gde jesmo, odgovorni za svaki svoj postupak, dobar, kao i loš. Ispisujemo račun činjenjem i nečinjenjem, junaštvom i kukavičlukom. Ne izlazimo iz krčme dok ne platimo. Makar i kao sudopere.
Priroda i njeni zakoni su i teos i telos.
Žmurenjem ne poništavamo postojeći svet ni sopstveno postojanje.
Postojimo odgovorno prema sebi i drugima na ovom svetu. Kako god zvali tu pravdu, ne možemo joj izmaći.
I tome, a ne ratu i krvoproliću moramo, na sopstvenom primeru učiti potomstvo. Ljudi smo, izabrani prirodnim zakonom da budemo kruna postojanja...
''Ne, nisam pre rođenja znao ni za jednu tugu, tuđom je rukom sve to po meni posejano...'' (Miloš Crnjanski) Ž.Ž.
Нема коментара:
Постави коментар