Posle senzacija koja je priuštio čovečanstvu, da dokumentovano i iz prve ruke sazna najbolnije istine o ispraznim floskulama koje vrede samo za ''izabrane'', kakve su ljudska prava, sloboda govora ili demokratija, i njihovom propagandističkom izvrtanju ruglu - golom interesu jedine imperije modernog doba SAD, Asanž i sam postaje meta.
Da li je haker ili novinar, neraspravljivom dilemom bave se konvencionalni i ''upregnuti'' mediji koje je u prvi mah, dok su im senzacije i tiraži još bili bitni, snabdeo informacijama i informacijama za vesti i analize. A onda, kako bi oprali ruke, kad ih je zakačio bumerang da su prešli granicu i, možda, postali saučesnici, svi medijski sponzori Vikiiksa, posebno američki i britanski, povukli su se sa prokaženog sajta, ućutali i pridružili se fabrikovanoj harangi protiv Džulijena Asanža.
Da nije bilo onoliko snimaka i tragova misije Australijanca, sve bi im bilo lakše. Asanž nije bio diletant, naprotiv, bio je svetionik epohe i to su oni odlično, ma koliko zaslepljeni bili, znali. Tvrd orah. Dovoljno inteligentan, opskrbljen dokazima, pametan, neustrašiv i opasan, i to su novinarski žreci odlično znali. Zato su se ućutali i uključivali podlo i podmuklo, kad god bi mogli da mu podmetnu klipove.
Tada je počelo satanizovanje - sa prvim saznanjima ko je, odakle potiče, čime se bavio, i kako nisu mogli da nadju ništa značajnije za šta bi se uhvatili (to što je imao posla s policijom već u 16. godini kada je hakovao sajt Pentagona učvrstilo je njegovu genijalnu hakersku reputaciju, kao Robina Huda našeg vremena) - davalo je signale da se sve popularniji borac za istinu mora šutnuti u cevanice. Vrlo brzo je i sam dao materijala za to: prljavu ulogu preuzela je na sebe vazalna Švedska, procesuiravši Asanža za navodno silovanje dveju Švedjanki....
Fasada Džulijena Asanža je ugrožena: smatrao je da se tada predao švedskim istražnim organima, da bi bio izručen SAD, a posle ''curenja'' osetljivih materijala vezanih za vojne akcije Američke vojske i političara širom sveta, i utamničenja Čelzi Mening zbog navodnog otkrivanja poverljivih državnih tajni Vikiliksu, bio je siguran da preko Atlantika neće imati ni u jednom slučaju pravo ni na fer ni na javno sudjenje.
Eksperti UN za ljudska prava ustanovili su da je tokom skoro sedam godina ''uživanja azila'' u ambasadi Ekvadora u Londonu Asanž bio praćen i izložen torturi sa dalekosežnim posledicama, koje su, otkako je 11.aprila sproveden u britanski Gvantanamo - Belmarš zatvor za najokorelije kriminalce i teroriste, samo uznapredovale, zbog čega je završio u zatvorskoj bolnici.
Ceo slučaj veoma podseća na tretman u Haškom tribunalu, u kojem je skončalo više desetina zatočenih.
U javnosti su se pojavile glasine i da Asanža već duže vreme truju, tako da se ishod, uprkos protestima širom sveta, naslućuje...
Kako će se istorija poneti prema Džulijanu Asanžu, zavisi od onih koji pamte događaje unazad najmanje deset i više godina. U dobu zakovanom devizom ''svako čudo za tri dana'' zaborav je kiselina koja razgradjuje u ništavilo, posle koje nema tragova.
Najavljujući ''kraj vremena slobode'': ''Mi smo poslednja slobodna generacija čovečanstva'', kako je često govorio Džulijan Asanž, on je istovremeno i upozoravao i apelovao svojim delom da se to ne dozvoli.
Istorija je poslednja odstupnica, ali ne više tako sigurna i necenzurisana, koju pišu pobednici.
Pamćenje je, nažalost, softver podložan apdejtu. Kraj će biti kad se povuče iz upotrebe kao nepouzdan. A čovečanstvo se još uvek povlači...
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар