Veze Vatikana i boljševika uspostavljene su od prvih dana Oktobarske revolucije. Sveta stolica, naime, nije želela da je događaji preteknu i angažovala je značajne resurse da iskoristi vakum koji se stvorio posle prevrata i građanskog rata između "crvenih i belih".
Boljševički vođa, Vladimir Ilič Lenjin, savez sa Vatikanom je posmatrao potpuno pragmatično, odnosno, po njemu, sve što bi pomoglo učvrščenju revolucionarne vlasti bilo je dobrodošlo.
Sa druge strane, Sveta stolica je videla izvanrednu šansu da popuni prazan prostor koji je nastao usled krajnje neprijateljskog boljševičkog stava prema ruskoj pravoslavnoj crkvi. Naime, u revolucionarnoj državi sveštenici su ubijani, proganjani a manastiri uništavani. Takođe, boljševicima je bila potrebna svaka vrsta pomoći a Vatikan je tako nešto bio u stanju da obezbedi.
Papa Pije XI, koji je nasledio Benedikta XV, nastavio je još snažnije da podržava boljševike. Čuvena je njegova izreka da je došao trenutak da se "pozabavi sa đavolom". Čini se da se, u tom pogledu, nije preterano razlikovao od Lenjina koji se nije libio da "i sa samim crnim đavolom sklapa saveze".
Rezultat se veoma brzo pokazao kada je Lenjin dopustio da stotine i stotine jezuita, kao misionari, stignu u Sovjetski Savez. Tajnim memorandumom, naime, koji je Lenjin utanačio s Vatikanom, dan pre nego što je Sveta stolica priznala boljševičku državu (12. mart 1922), date su izuzetne koncesije katoličkoj crkvi. Tim memorandumom, takođe, osnovan je finansijski konzorcijum preko koga su obezbeđene preko potrebne pozajmice mladoj komunističkoj državi. Vatikan je, čak, te 1922. godine, tražio od Društva naroda da hitno pomogne Lenjinovoj državi. Samo u Moskvi, jezuitske narodne kuhinje su dnevno delile 40 hiljada obroka gladnom narodu. Na ulazima je pisalo: Papa ruskom narodu.
Inače, što je posebno zanimljivo, sačinjena su tri identična dokumenta memoranduma. Jedan primerak je pothranjen u Vatikanu, drugi u Moskvi a treći - u Nemačkoj. Zahvaljujući baš tom nemačkom primerku je i razotkrivena sva zaverenička delatnost boljševika i Vatikana.
Posle Lenjinove smrti (1924), saradnja između dve ideološki potpuno suprostavljene strane nastavila je da teče, i to nesmanjenom žestinom, sve do 1929. godine kada je Staljin zakonom ukinuo takav vid saradnje, ali to je već neka druga priča... Z. M.
Posle Lenjinove smrti (1924), saradnja između dve ideološki potpuno suprostavljene strane nastavila je da teče, i to nesmanjenom žestinom, sve do 1929. godine kada je Staljin zakonom ukinuo takav vid saradnje, ali to je već neka druga priča... Z. M.
SVE JE JASNO KADA SE SAZNA KO JE FINANSIRAO LENJIMA I TROCKOG DA DODJU U RUSIJU...!!!
ОдговориИзбриши