Bio sam neko... i, više bih voleo da nisam, da ne patim od sećanja.
Bio sam samo izvršilac radova, koji ništa drugo video nije, sem rad, rad i rad, i da ga obavi što bolje. Što bolje, podizao sam lestvicu, i u teoriji i u praksi.
Moji nalogodavci su bili izuzetno prijatni i strpljivi prema meni, a nisu uopšte morali. Ili, nas, ipak, nije bilo toliko koliko sam ja zamišljao.
Služio sam i ponosio se svojim delom, pitajući se da li sam mogao više i bolje. I propinjao se da naredno prestigne prethodno.
Jesam odbio nekoliko puta zadatak i očekivao posledice, ali, pokazali su milost. Angažovali su drugog. Meni se ništa nije dogodilo. Ili ja to tada nisam video. Moje rezerve su me preskakale u hijerahiji, vladajućoj, za koju iskreno nisam bio zainteresovan. Ja sam samo hteo da radim ono što znam. Za razliku od onih koji nisu znali ni moj posao, ali su se u ovom snalazili kao ribe u vodi: zarađivali, skućivali se preko noći i uspinjali na društvenoj lestvici. Da, moje zamene napredovale su dotle da im ja iz pozadine pišem govore i obraćanja, plašeći se da ne pobrkaju povod i izvuku papir iz pogrešnog džepa.
Ne pamtim kad ni kako se dogodilo da progledam i prezrem ih, ne sećam se časa u kojem su mi se smučili i ja ih gledao gole, bez skupe odeće, nemoćne kao pred krojačem u garderobi. Najednom sam spoznao ono o čemu nisu imali pojma milioni njihovih idolopoklonika. Dok su vernici padali ničice, ja sam s grimasom gađenja i već umoran popravljao njihov izgovor, gestikulaciju, padeže...
Savetovao ih i sve više klonuo.
Najednom nisam više mogao bez probavnih tegoba da delim isti vazduh sa njima, kao da su prestali da unajmljuju, i plaćaju, naravno, moje umeće, već i saučesništvo. To nije imalo cenu, nisam bio saučesnik.
Usud mi je pomogao, naime, takvi kakvi su bili, propali su, niko im nije verovao. Ličili su na bandu, a moje moći je prevazilazila tolika laž, odnosno kontrola. Primitivzam i pohlepu nismo mogli da sakrijemo ni šminkom ni odećom. Moje prisustvo među njima me je, konačno, posramilo pred sobom.
Prirodno, povukao sam se. Poklonio se i okrenuo, nisam se više odazivao na njihove pozive.
I laknulo mi je. Bio sam tako slobodan. Od imetka, od tereta. Mom gladnom stomaku prijala je i korica ukradena golubovima u parku.
Postao sam niko, a sebi tako značajan i važan.
Svi putevi su se otvorili...
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар