Sukob, koji se odvija još od najstarijih dana naše civilizacije, čini se da ulazi u jednu od završnih faza.
Rat je, međutim, ovog puta, nevidljiv, ali sa sve vidljivijim i sve težim posledicama.
Postmoderno doba donelo je, naime, "novi kvalitet" - čistu mentalnu destrukciju, uz, što je zaprepašćujuće i za žaljenje, višeslojno samopovređivanje u kome, manje više, svi mi, ćutke a dobrovoljno, učestvujemo.
Operacija preoblikovanja, možda, najviše liči na parazitsko zaposedanje organizma, kada parazit, posle izvesnog vremena, potpuno prevlada a da napadnuta žrtva to ni ne oseti. Parazit onesposobljuje, gazeći sve pred sobom, deo po deo misaonog procesa. Kao kod, nimalo slučajna paralela, "najisturenijeg" kućnog računara - tehnološki mađioničar nas pita koju ćemu ruku da odaberemo a naš odgovor bude uvek pogrešan.
"Pobeda" nad prošlošću i ljudskim sećanjem, promenom postojećeg u nepostojeće, a da, pritom, kao rezultat, ostane rastegljiva i lako oblikujuća smesa koja će, barem po obliku(?), predstavljati ljudski rod, biće, po nečijoj ili nekoj zamisli, "napokon", ozvaničena novim početkom. Šta god taj početak, u stvari, značio.
Ima u svemu tome, pored naglašene prepotencije i gneva prema svemu ljudskom, neskrivene satanske naslade. Možda bi, čak, i "pali anđeo" pozavideo filigranskim potezima njegovih predstavnika na plavoj planeti - u koju se oni, inače, tako zdušno zaklinju.
Da li će se, s obzirom na sve, sledeća etapa zaista odigrati, kao i pre dvadesetak vekova, u sumornim katakombama, koje bi to, ovog puta, bile u prenosnom smislu? Da li će, stoga, uz sav trud antiljudskosti, "katakombe" biti, kao i pre, uprkos najgorim poniženjima i stradanjima, put izbavljenja? Čini se da, još uvek, nema jasnog odgovora.
"Krotkost je najveća nagrada za omamljujući, nametnuti i bezdušni strah. Onaj, što se nekada bojao, međutim, više ništa ne primećuje.
Klavir, Erik Sati, Knosos, saznanje i opsena koja nas nemilosrdno okružuje." Z. M
Нема коментара:
Постави коментар