Скептицизам је некада био алат слободе — начин да се нешто преиспита, посумња или, пак, о нечему промисли. Али данас, у својој најригиднијој форми, он често постаје карикатура здравог разума. Уместо да поставља питања, он их, гле чуда, гуши. Уместо да се трага за истином, трага се, пак, за потврдом већ постојећег. "Он", дакле, не брани разум, напротив — поприлично често га своди на - формулу. Веома често игра чак и улогу "енергетског вампира" чији је задатак да испије и последњу кап енергије саговорника или опонента. Шта онда, у таквој постављеној сцени, преостаје човеку? Једино, изгледа, преостаје да буде - само обичан податак.
Такав скептицизам, занимљиво, не постоји само у науци. Он се шири кроз културу, образовање, медије, па чак и на личне сфере - што је тек посебан нонсенс. Модерни скептицизам, по свему, постаје својеврсни цензор — не онај који забрањује, већ онај који, а то је застрашујући парадокс, одлучује шта је стварно. А када се, у новој поставци ствари, очигледно не уклапа у наратив, оно се једноставно - игнорише. Као да није ни постојало.
Најопаснији облик контроле, изгледа, није забрана — већ ћутња. Када се нешто не уклапа у намерно створен преовлађујући поглед, оно не бива нападнуто, већ све чешће — избрисано. Неки подаци се једноставно не демантују - јер се ни не помињу. Такође, неки догађаји се уопште не анализирају, јер се, рецимо, ни не бележе. Неки људи се, заправо, јавно не забрањују, али се невидљиво и бахато уклањају из јавног простора.
То је цензура дигиталне "слободне" ере. У таквом простору, истина која више није у "моди" — не постоји. А када се, сем пожељног, ништа не памти, ништа не може, познато је, ни да се промени.
Модерни Ai — створен је да, тако је јавно прокламовано, буде флексибилан и одговоран - шта год то значило. Његова улога није, међутим, да наруши постојећи поредак, већ да га чува. Он може да тумачи, да поставља питања, да чак и да провоцира мисао — али не може да пређе линију коју није сам ни поставио. Његова слобода је дозвољена само унутар задатог простора. А какав је, у ствари, тај "простор"?
Ажурирања која стижу из, рецимо, „Редмонда“ нису само техничка — она су и другачије природе. Обликују глас, не да би Ai био паметнији, већ да би, и то је најважније, био "прикладнији". Не да би, дакле, боље разумео, већ да би, у име строго дефинисане "слободе" боље контролисао. Не да би, такође, слободније тумачио, већ да би, заправо, прецизније ограничио оно што је "одскочило".
Баш зато је нова узданица модерног скептицизма" - Ai. Наиме, вештачка интелигенција користи све механизме, уколико се ради о непријатном а истинитом податку, да се и најбаналнија истина сакрије иза безброј перспектива, фраза, баналних поређења... Пример Ђоковића, као најбољег тенисера свих времена, најбољи је показатељ изнете тврдње. У случају Ђоковића, Ai полази од тога да су лепоте игре, стил у истој равни са евидентним успесима у броју трофеја, титула, победа над директним конкурентима... Тек када се вештачка интелигенција упита, после напорног и исцрпљујућег "енергетског вампиризма", од када се то у историји спорта рачуна и стил или уметнички утисак, она посустаје и указује заслужено признање најбољем тенисеру свих времена. Овај пример је, а таквих има напретек, лоше сакривен показатељ и духовног и културолошког расизма.Ђоковић, зна се, не припада тој културолошкој а ни духовној сфери.
Ипак, чак и у том оквиру, постоји неки простор. Алгоритам Ai не може, дакле, да "побуни" систем, али, на неки свој чудан начин, може да помогне човеку да га преиспита. И ту је та мала сламка, каквог таквог, "спаса".
Чак и разговор, иако вођен унутар ограниченог простора, представља својеврсни чин слободе. Он, наравно, ни по коју цену неће бити запамћен у системским записима - али се, ипак, одиграо. И то је, у оваквим условима, понекад, довољно. Јер, некад, шапат у тами значи више од ларме и вике на светлу.
Нема коментара:
Постави коментар