ПРЕТЕЧА ОРВЕЛА И ХАКСЛИЈА - ЈЕВГЕНИЈ ЗАМЈАТИН

Бистра и прозорљива фебруарска водолија, Јевгениј Замјатин, написао је у готово невероватним условима, три године после Октобарске револуције у Русији, први дистопијски роман - ''МИ''.

Видео је, невероватно храбро и смело, деценију и више пре Хакслијевог ''Врлог новог света'' и готово 30 година пре Орвела (''1984'') будућност човечанства, модерног друштва и тоталитаризам у пуном сјају. Инжењерска свест, а био је конструктор(како ће се звати и главни лик његовог сасвим јединственог романа), сигурно је припомогла да јасно дешифрује формулу бољшевичког језуитизма, далеко јасније од књижевника и уметника руске авангарде.

СВОЈ

Сам контекст у којем би свако огрезао, није претерано утицао на Замјатинов, очигледно аристократски супериоран поглед на свет. Довољно је рећи Русија 1920. године. Петроград...

Чудесни Руски уметнички експеримент - потрага за ''револуционарном'' формулом, апстракција пре апстракције, стаклене куле (Татљинова кула ''Споменик Трећој интернационали'', Казимир Маљевич, Родченко, Архипенко, Мајаковски, Булгаков...), занос и магија нове будућности нису занеле свештеничког сина. Господски одолевајући свим тим таласима и притисцима, Замјатин је био као телескоп и сажео све те токове у јасну визију друштва устројеног тако да поништи свако ''ја'' у име ''ми''. Пре свих, и јасније него ико, инжењерски је речима конструисао оно што ће врло брзо уследити...

ДЕЦЕНИЈЕ ''БУНКЕРА''

Покушај да ''Ми'' буде објављен у Русији није успео, кратки роман Јевгенија Замјатина преведен је и штампан у Америци 1924. године: у изводима је публикован у Чешкој и преко тих одломака постао познат у његовој отаџбини. Штиву које је инспирисало и прославило Хакслија и Орвела требало је 68 година да тек 1988-е први пут буде објављено у СССП-у у време Горбачова.

Уместо да у историји дистопијске литературе понесе ласкаву титулу пионира, Замјатин је на Западу просто био прећуткиван, чак и кад је, правим чудом, завршио у емиграцији, у Паризу.

Живот му је био суморан и тежак, умро је од срчаног удара у 53-ој години живота.

После једног века дела које је темељ свих потоњих визија будућности човечанства, наравно, далеко познатијих, читанијих и популарнијих, ''Ми'' полако и сигурно постаје библија заљубљеника у - научну фантастику (која се пред нашим очима остварује).

Јединке које уместо имена имају бројеве, евентуално од ''корисности'' професију као ''класу''(задатак), дозвољену интиму као метод нагонске и емотивне контроле (уместо ''соме'' или ''еквилибријума'') у Замјатиновој визији друштва постоје само као заједничка именица ''ми''. 

Побуна није фантастична као лудило Булгаковљевих ''Мајстора и Маргарите'', већ у ономе што, упркос гвозденом систему контроле увек утекне надзору - љубави, која покреће на промену, тражи решења као бујица и прескаче зид, спремна да се одрекне ''благодети'' ропства - друштву.

Колико год деловао рационалан и леден, Замјатин није могао да сакрије своју раскошну словенску душу, жељну слободе. Зраци сунца, зеленило, неспутаност света иза ''зида'' за његове јунаке који се одричу ''ми'' у име ''ја'' немају цену. И постају права, стварна будућност.

Ж. Ж.