Nekima je zasmetalo što nestaje njihova umišljena oaza slobode. Tako mali i jadni nisu ni mogli da sagledaju kuda svet, zapravo, ide i čemu teži. Njihovi sitni i bezvredni svetovi nisu, u krajnjem slučaju, nikada nikoga ni zanimali.
Oni što su, svojevremeno, ukazivali plačnim i molećivim glasom da mnogo toga nije kako treba da bude, na svu sreću više nisu, gotovo, nikome na videlu. Jedna ili dve generacije će biti sasvim dovoljno da se na njih potpuno zaboravi. Čemu ukazivanje na apsurd, ako i apsurd izgubi svako značenje?
Pogledajmo oko sebe. Put u budućnost je dovršetak gradnje novog i boljeg temelja svesti. Na tom putu nisu bili neophodni tzv. "slobodni strelci" sa svojim dosadnim pridikama ili večitiim preispitivanjem nečije bezvredne i dosadne duše. Prošlo je vreme Leonarda, Van Goga, Kafke, Dostojevstog i Ničea. Čemu sve, ako, posle teške i mučne životne potrage, na kraju, preostane potpuna neostvarenost? Šta danas predstavljaju njihova metiljava osećanja? Šta znači, takođe, njihova uzaludna i jalova potraga za smislom ako život, umesto bilo kakvog odgovora, proleti za tren? Njihova beskorisna snaga misli je, potpuno se ispostavilo, nepotrebna i nekorisna u odnosu na uverenje da ništa nije nemoguće..."
"...Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se, pak, podržava neprestanom pretnjom kazne..." - "Vladalac", Makijaveli.
"Ne postoji logika koja će nadmašiti svrhu uloženog truda..."
P. S. Tekst pripada serijalu Antihrist. Stavovi iskazani u njemu ni na koji način ne odražavaju stav autora.
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар