Odnosno, šta bi bilo da nema interneta?
Možemo li zamisliti onaj svet od ranije, kada internet nije postojao?
Da li se uopšte sećamo tog sveta?
Ljudi su se sretali, družili, posećivali, zakazivali vidjenja.
Čitali su knjige. Zatvarali se u bilioteke i tragali za nekom od tajni.
Imali su vremena.
Imali su potrebu jedni za drugima.
Radovali su se, čeznuli i strahovali. Jurili su da pomognu, uteše, raduju se zajedno.
Delili su.
A onda je stupila na scenu hobotnica - oktopus sa bezbroj glava i isto toliko pipaka....
Ona ih je povezala putem takozvanih društvenih mreža, globalnih kanala komunikacije, beskontaktno. Nastupila je umu prosečnog čoveka teško razumljiva nova realnost.
Nova svakodnevica je ponudila sva rešenja: za sveznanje, usamljenost, razumevanje, čak i slavu. Mogućnost zarade, "sam svoj gazda". Čak i svoj jezik, svoje vrednosti. Koje su do te mere izdiktirala pravila in postojanja da su sasvim lako i skoro bez ikakvog otpora menjale i promenile svest nove generacije.
U globalnom oktopusu, bazi podataka nekog tuđeg sistema našli su se i najtvrdokorniji protivnici - a pod prismotrom satelita ma gde se povukli na bezbroj načina, bio ili elektronskim čipom.
Pružiti joj pravi otpor, biti nevidljiv i ignorisati je postalo je nemoguće. A jedino moguće, za šta je neophodna solidna vremenska i iskustvena praksa, ne robovati joj, ne dozvoliti joj da u potpunosti ovlada umom i vremenom, već je koristiti, ako već ona koristi njega - kao jedno u mnoštvu.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар