Naš pogled ka bližem ili daljem okruženju, na žalost, sve više je oslonjen na informacije koje suštinski nisu povezane sa nama. Paradoksalno je (ili nije?), što se sve manji nesklad između neistine i istine nadoknađuje najbanalnije svedenom postistinom, koja je, naravno, zbir(vešto?) plasiranih informacija bez suštinskog i životnog značaja. Ne treba, naime, smetnuti s uma da, prema mnogim ispitivanjima, u sadašnjem vremenu, ljudi donose zaključke ili imaju svoj stav samo na osnovu brzog, odnosno, površnog opažanja. Ispitivanja, takođe, pokazuju da smo svedeni na deset procenata autonomnih odluka, naspram devedeset procenata mehaničkog prihvatanja svega što je ponuđeno. Otuda i pitanje: čija i kakva sećanja će ostati budućim pokolenjima?
Jedan je život, pomislićemo, nimalo se ne upuštajući u dublje značenje izgovorenog, u nadi da ćemo time, makar, spasiti poslednju oazu, navodne, sigurnosti. Ipak, sva je prilika, ukoliko se nešto nekim čudom ne promeni, biće to samo bezuspešan pokušaj zaštite izolovanog ostrvca u moru istih takvih ostrvaca...
Parafrazirajući Tiberija, jednog od braće Grah, građani sveta, inače, bez ikakvog važnog udela u njemu, biće prinuđeni na sadašnjost koja se uopšte ne događa i na budućnost koja se, samim tim, nikada neće dogoditi. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар