UNIŠTITELJI

"Uništitelji su duhovni kapoi nadolazećeg sveta budućnosti,  savest i spomenar naše dobrovoljne predaje..."

Baš u vreme poslednje "velike pobede", kada se činilo da je čovečanstvo uspelo da se oslobodi velikog tereta, javila se klica poraza. Ljude su, naime, pobede uvek omamljivale i, na žalost, poražavajuće uticale na svaki uspeh.
Svaka nova pobeda, isto tako, značila je gubitak nekog smisla. Govorilo se upravo suprotno od onog šta se činilo.
Zloupotreba magičnih reči "pravo na izbor" dovelo je do toga da je to pravo potpuno ukinuto - i to baš onda kada se ono  najviše poštovalo i slavilo. Na prvi pogled tako nije izgledalo, ali to i jeste bilo, svojevrsno, čudo nad čudima - samozadovoljstvo je, vremenom, podstaklo nestanak volje i, samim tim, potreba za pravdom postala je suvišna.

Stvoren je, gotovo, savršen metod primene sile. Najistaknutiji među primeniocima nasilja, potpomognuti svim mogućim pravnim vratolomijama, bili su predatori ili uništitelji.
Predatori, odnosno, oni koji su, vremenom, ugasili svaku iskru ljudskosti u sebi, bili su, na žalost, kao stvoreni za svaku vrstu činjenja štete. Uništitelji su, podrazumevano, bili potpuno obučeni za svaku delatnost - od materijalnog uništenja porodica, pa sve do fizičkog uklanjanja slobodnomislećeg stanovništva.
Vredi reći da su postojale dve vrste uništitelja. Prvi, manje cenjeni, bili su puki nasilnici, ogrezli u surovosti. Protiv njih se, bar javno, društvo borilo na sve moguće načine. Tajno se, međutim, sve činilo da im se posao olakša.
Drugi, pak, bili su neobično cenjeni zbog svog umeća razarajuće propagande i uspeha u promeni interesovanja, načina življenja i razmišljanja kod ljudi. Njih je krasilo odmereno i civilizovano ponašanje i, samim tim, prikazivani su u javnosti kao pravi predstavnici "novog vremena". Naravno, "uništitelji ili predatori" se zvanično uopšte nisu tako zvali, već su im, zavisno od njihove uloge i položaja u društvu, kao i napretka u "svođenju duha na razumnu meru", davana raznovrsna i pedagoški prihvatljiva imena.
Zatiranje ili, još bolje, satiranje svih onih koji bi stajali na putu "novom dobu", bilo je, dakle, bez milosti.

Razne vrste nasilja je kod sve većeg broja stanovnika, međutim, vremenom, sve više bilo tretirano kao najveće civilizacijsko i umetničko dostignuće, a istina, šta god ona značila, služila je za najstudioznije proučavanje od strane svakog uništitelja. Naime, pronalaženje slabe tačke u istini bilo je okosnica "marša kroz vreme".
 

"Sloboda" je bila idealni paravan i iza tog paravana su se krili mnogi planovi. Svrha svega, uprošćeno rečeno,  bilo je da se uništi svaka svrha.
Bez obzira što se, ponekad, činilo da proces poprima haotične oblike, radilo se, u stvari, o veoma preciznoj operaciji preoblikovanja čitave ljudske istorije. U budućnost se "koračalo" sve bržim koracima. Ritam hoda kroz vreme, u stopu je pratila i prošlost - prosto se topila i nestajala. Nije bilo, kao nekada u nekim vremenima, zabranjenih mislilaca, filozofa, naučnika, pisaca... Jednostavno su, kao teret prošlih vremena, brisani iz svake evidencije.
Orvel, Haksli, Zamjatin i mnogi drugi, naizgled i paradoksalno, slavljeni su kao hrabri vesnici novog vremena. Dizani su im spomenici - kao opomena onima koji ne bi shvatili njihovu poruku na pravi način.

Takozvano "preispitivanje" svelo se na najgrublji oblik samotorture. Preispitivanje je neobično podsećalo na totalitarne režime dvadesetog stoleća. Ipak, postojala je i velika razlika - dostignuta je, gotovo, apsolutna dobrovoljnost i zadovoljstvo.
Psihološka nauka, naime, potpuno je zloupotrebljena. Suština je, samim tim, vremenom, po prihvaćenom obrascu, svedena na suprotnost, gotovo, svega opšteg i korisnog. Takozvani čuvari "dobrih misli" budno su pratili svaku, po njima, vrstu odstupanja. Kao što je nekada postojala tzv. "kulturna revolucija", tako je i sada bio na delu put ka konačnom ishodu ljudske evolucije. "Nadčovek", odnosno, pripadnik budućih "nadljudi", bio je ciljani ideal "sveta budućnosti". Ovog nadčoveka ne bi nikako trebalo poistovećivati s Ničeovim junakom, jer se, po mišljenju merodavnih, radilo o suštinski oslobođenom pripadniku novog i budućeg sveta. Inače, Niče je, da ne bude zabune, bio prepušten zaboravu i nestanku.

"Onaj", što je, u duhu oslobađajuće misli, nepotrebno stradao na krstu, bio je, putem raznih socioloških i pravnih mehanizama, gotovo, potpuno marginalizovan. Njegova žrtva se pripisivala isključivo ličnoj odluci i ličnom izboru. Oslobođeni čovek, mnoge studije su se time bavile, po utemeljenom i  emancipovanom tumačenju, sigurno bi znao da pronađe bolje i svrsishodnije rešenje, nasuprot nepotrebnoj žrtvi i smrti na krstu.   Z. M.