Nikada i nikoga neću voleti kao Crnjanskog. On je otvorio teška, zakatančena vrata moje duše i učinio je to u pravo vreme - kad je čovek mlad, razuzdan i podmeće svoj tanki vrat, kao stabljiku ranog maslačka, isturajući glavičasti cvet branju.
Pesničkim lukom odapinjao je prebolne strele pravo u moje srce: eteričan, ciničan, razočarani vojnik, i - tako mlad, bolno mlad. U njega je upisivao svoju ranu ''razočaranost na karnevalu''. Koju je mlada duša razaznavala u prolećnom svetu koji je oko nje pupio.
Nosio je pero u bajonetu - njegova je strašna vojna bila apoteoza svima koji su kao i on probuđeni nekog svitanja i obučeni za maglu, rov ''i strašno klanje'', sa rukama nevinog dečaka. U njemu su tada otvorene sve promaje. I tako je nastajala ''Lirika Itake'', progonjenika, srne i zveri. Ljute i gnevne zveri, kako će ga dočekati kritika. Ona salonska.
Ma, fućkalo se njemu kojeg su spasavale reči za sve reči o bujicama koje su ga nosile panonskim maglama! Ispisnika Proke Naturalova, koji je samo imao nešto više sreće...
Nezadrživo, kao severac banatski, istovremeno fin i uglađen na svoj način, buntovan i prek kao žilet, čistunci sklonjeni od krvi i vatre će govoriti ''ekstreman'', bez stida, a on će pisati svoje zaveštanje, dnevnik. O Čarnojeviću. Čarnojević.
Oštar, beskompromisan, otvrdneo i uvek Lirik lutaće, neshvaćen, svetom, za dalekim koralima i ''trešnjama u Kini''. Sa stolice u nekoj od prestoničkih bašta s pogledom na dame...ponosit i prkosan.
Koje društvo voli osmuđenog mladića sa unutrašnjim krvarenjima? Stepskog vuka.
Ali, pero njegovo zašiljeno kao ubojita strela ciljaće Aranđele Isakoviče, kao strašni Vuk iz rovova, predvodeći ćesarovo Srblje, prve u krvi, poslednje u redu za čast, tako neprebolno da ni 'artjia nije tešila dušu izranjavljenu bičevanjem.
Nikada diplomatija nije imala blistavijeg, visprenijeg i lucidnijeg gde je bilo najteže opstati, u Berlinu i Rimu. Nagledao se gospode svetske ni do kolena težaku iz njegovog zavičaja. Zapisaće u svojim diplomatskim spisim i ''Hiperborejcima''.
A onda će, kako to često biva, Crnjanski biti prognan u dalekom Londonu, i živeti od ruku koje je nažuljila puška, a žar gasilo pero. Ozloglašen i preko svake mere ustrašen zlom čijim razmerama nije video ravna, zaboleće teško duševno. Povratak nije imao radosti, zatekao je drugi, novi svet.
Poslednjim atomima rasejanog uma mladić rano prelomljen u struku ispisaće stranice o čemernim danima izgnanika. Loviće senke svojih utvara i poželeti da se raščini. Tamo gde bi svako odahnuo, na njega je navalila težina novog neshvaćenog doba i prelomila, kao velikog Mikelanđela. Studiju o gospodaru mermera ostaviće priređivačima u kutijama. Možda je u nebesima na skutima Svetoga Save njegovo krhko telo pronašlo svoj mir.
''Slučajno se setih, iznenada, jer, volim da sklopim oči i ćutim''.
Ne, ne zavisi od mene...
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар