16. 12. 2022.

SAČUVATI ČOVEKA U SEBI


Nije nas bilo baš dugo, ali, tu smo, ne brinite (ako brinete).

Nekako nije vreme čitanja ičeg glomaznijeg, eventualno tvit, cvrkut, kako bi rekli neki.

Samo cvrkutanje prolazi. A i ono se gasi. Ne znamo u čemu će se završiti govor. U komunikaciji? Pretpostavljamo. Jer, govor je odnos. Komunikacija je opštenje. 

Opštimo mi, ali da li se služimo rečima? Govorimo li ili pokazujemo?

Govor je smislen te iziskuje nešto više od ''komunikacije''.

Nećemo, pa opet zađemo u zabran. Oprostite. 


Možda ste i vi, naši gajeni čitaoci, tranzitirali? Možda ste se u skladu sa vremenom upodobili. Možda ste, a možda i niste. Možda još uvek volite reči, pa biste i da pročitate nešto.

Kao što znate, uvek smo se bavili Cukerbergom, ali, eto, tako je to u trans-kapitalu, red dođe ne na Dorsija, malog nestašnog đavolka koji se baš slatko poigrao s cenzurom, nego na Ilona Maska. 

Ko bi to rekao?

Ali, tako je.

Transformiše se, kažu, tviter, ta društvena platforma visokoumlja. (Ne znamo tačno zašto vam preporučujemo da ovaj tekst čitate glasno i po mogućstvu, dramski, ali taj mu ton treba).

Visokoumlja.

Burnih strasti, varničenja, soba zvanih ''spaces''. Privatnih rijalitija koje svako sebi može da upriliči na koju god hoće temu i kojim god povodom...


Eto, tu mi živimo. U aparatima na litijum. Da li ste svesni? Na poziv, poruku, javni status. Tu mi, nažalost, živimo, bez da obraćamo pažnju gde smo, šta smo, koliko stvarni, koliko nestvarni.

Zato vam i kažemo - ima li ko nas koji tupimo više da čita?

Pođite od sebe: većina voli podilaženje i laskanje i manje-više se teško suočava sa bilo kakvom kritikom ili sarkazmom. 

Negujmo i tu kratku formu govora, u koju regresira komunikacija sa dorečcama u vidu bezbroj  emotikona. Da bismo išta suvislo mogli i da čitamo, jer to su reči kao esencija razgovora, razgovor kao vrsta odnosa, a u komunikaciju zalazi sve ostalo.

Čitajmo po malo, kao lek, da ne odumremo u biološkom i mentalnom hermafroditizmu koji nam se agresivno nameću kao lišenje osnovnih ljudskih potreba. Možda tako duže sačuvamo čoveka u sebi.

Нема коментара:

Постави коментар