Rusija je u 21. vek ušla s otklonom u odnosu na prethodnike iz sovjetske epohe, rešena da obnovi i ojača tradicionalne temeljne vrednosti i simbole svoje državnosti iz više nego bogate prošlosti. Ideološko zrenje nije skretalo ka Lenjinovom bogoborstvu, već ka svetionicima ruske imperije, od Petra Velikog, Katarine II, dinastije Romanov.
U tom naletu i renesansi ruske ideje kao u polomljenom i oštećenom mozaiku svoju ''kockicu'' su ponovo nalazili ''prećutani'', zapravo zabranjeni, velikani, stvarni delatnici i činioci nekadašnje slave. Ne samo da su rehabilitovani, oni su iznova otkrivani, svojim teškim i često vrlo tragičnim biografijama, podnetom žrtvom i, posebno, delom, koje je trebalo obnoviti u punom sjaju.
U Donski manastir u Moskvi pohranjeni su, posle više decenija, posmrtni ostaci antikomunističkog carističkog generala u građanskom ratu Antona Denjikina, simbola ''bele garde'' i otpora državnom udaru koji su izvršili Lenjinovi teroristi, dopremljeni, preko čuvenog nemačkog voza, iz Švajcarske. Ovim činom je upućena jasna poruka kojim putem će se ići - "boljševizam je tempirana bomba u nedrima Rusije".
U istoj porti počasno mesto je zauzeo i Ivan Iljin, ''beli'' ideolog i filozof, nažalost, aktivan van Rusije, u emigraciji u Nemačkoj (odakle je 1938. proteran) i Švajcarskoj, jedan od rodonačelnika ideje Evroazijskog saveza. Posle duže od tri decenije počiivanja u studeni tuđine, Iljin je pokoj našao u svom rodnom gradu. U svakodnevicu Rusa vratiće se i njegova plodno višetomno delo, kao i publicistika koja je nadahnjivala brojne prognane sunarodnike.
Nova referenca za filozofa malo poznatog u inostranstvu, ali i unutar Rusije podudarala se sa povratkom njegovih posmrtnih ostataka u otadžbinu, zajedno sa onim antikomunističkog carističkog generala u građanskom ratu, Antona Denjikina. Iljin je, naime, bio pokopan u Švajcarskoj, a Denjikin u Americi.
Sve je to vodilo prema oživljavanju interesovanja za radove filozofa.
Iljin je bio glavni ideolog ruskog „Pokreta belih“ u emigraciji i između 1927. i 1930. Bio je izdavač i urednik emigrantskog časopisa "Russkiy Kolokol" ili "Rusko zvono". Kao i mnogi u dijaspori, bio je zainteresovan za ideju Evroazijanizma.
Nacisti su 1934. otpustili Iljina i stavili ga u kućni pritvor. Uz pomoć ruskog pijaniste Sergeja Rahmanihova, 1938. napustio je Nemačku i otišao u Ženevu. Preminuo je blizu Ciriha u decembru 1953.
Iljin je, inače, bio konzervativnih monarhističkih uverenja u duhu slovenstva.
Alternativni put za Rusiju je, po njemu, bio koncept "savesti prava" pojedinca temeljen na moralnosti i religioznosti. Iljin je kao monarhista verovao da monarhistička savest prava odgovara vrednostima kao što su verska poniznost i porodica.
Protivnik sovjetskog komunizma i zapadne demokratije, Iljin je predodredio poseban put za Rusiju utemeljen na promociji Ruske pravoslavne crkve i tradicionalnih vrednosti koje su trebale da donesu duhovnu obnovu ruskog naroda. U nekoliko navrata je, takođe, odbio ponude jezuita da promeni veru a da to ne uradi javno i da se ne sazna.
Poseban naknadni uticaj Iljin je izvršio na sadašnju generaciju Rusije. Čini se da njegovo vreme tek dolazi.
Isto tako, spomenik reformatoru Petru Stolipinu, ubijenom, u najmanju ruku, izuzetno problematičnim okolnostima, na oči (mig?) Ohrane 1911. godine, bilo je novo vraćanje Rusije sebi, nezavisnosti, posebnom putu, ekonomskom progresu, o čemu deceniju svedoči spomenik pored Doma Vlade na Krasnopresnenskom keju u Moskvi.
Nove generacije Rusa, pamjatnikom, kako ruska reč slikovito kaže, imaju (i imaće) pred očima jedan svetao uzor, odan Rodini, zaustavljenoj u odvažnim ekonomskim reformama koje je Stolipin primenio pokušavši da Imperiju osnaži u jednom izuzetno teškom periodu istorije, o čemu se duže od osam decenija nije gotovo ni znalo.
Нема коментара:
Постави коментар