Rusija je u 21. vek ušla s otklonom u odnosu na prethodnike iz sovjetske epohe, rešena da obnovi i ojača tradicionalne temeljne vrednosti i simbole svoje državnosti iz više nego bogate prošlosti. Ideološko zrenje nije skretalo ka Lenjinovom bogoborstvu, već ka svetionicima ruske imperije, od Petra Velikog, Katarine II, dinastije Romanov.
U tom naletu i renesansi ruske ideje kao u polomljenom i oštećenom mozaiku svoju ''kockicu'' su ponovo nalazili ''prećutani'', zapravo zabranjeni, velikani, stvarni delatnici i činioci nekadašnje slave. Ne samo da su rehabilitovani, oni su iznova otkrivani, svojim teškim i često vrlo tragičnim biografijama, podnetom žrtvom i, posebno, delom, koje je trebalo obnoviti u punom sjaju.
U Donski manastir u Moskvi pohranjeni su, posle više decenija, posmrtni ostaci antikomunističkog carističkog generala u građanskom ratu Antona Denjikina, simbola ''bele garde'' i otpora državnom udaru koji su izvršili Lenjinovi teroristi, dopremljeni, preko čuvenog nemačkog voza, iz Švajcarske. Ovim činom je upućena jasna poruka kojim putem će se ići - "boljševizam je tempirana bomba u nedrima Rusije".
U istoj porti počasno mesto je zauzeo i Ivan Iljin, ''beli'' ideolog i filozof, nažalost, aktivan van Rusije, u emigraciji u Nemačkoj (odakle je 1938. proteran) i Švajcarskoj, jedan od rodonačelnika ideje Evroazijskog saveza. Posle duže od tri decenije počiivanja u studeni tuđine, Iljin je pokoj našao u svom rodnom gradu. U svakodnevicu Rusa vratiće se i njegova plodno višetomno delo, kao i publicistika koja je nadahnjivala brojne prognane sunarodnike.
Nova referenca za filozofa malo poznatog u inostranstvu, ali i unutar Rusije podudarala se sa povratkom njegovih posmrtnih ostataka u otadžbinu, zajedno sa onim antikomunističkog carističkog generala u građanskom ratu, Antona Denjikina. Iljin je, naime, bio pokopan u Švajcarskoj, a Denjikin u Americi.
Sve je to vodilo prema oživljavanju interesovanja za radove filozofa.
Iljin je bio glavni ideolog ruskog „Pokreta belih“ u emigraciji i između 1927. i 1930. Bio je izdavač i urednik emigrantskog časopisa "Russkiy Kolokol" ili "Rusko zvono". Kao i mnogi u dijaspori, bio je zainteresovan za ideju Evroazijanizma.
Nacisti su 1934. otpustili Iljina i stavili ga u kućni pritvor. Uz pomoć ruskog pijaniste Sergeja Rahmanihova, 1938. napustio je Nemačku i otišao u Ženevu. Preminuo je blizu Ciriha u decembru 1953.
Iljin je, inače, bio konzervativnih monarhističkih uverenja u duhu slovenstva.
Alternativni put za Rusiju je, po njemu, bio koncept "savesti prava" pojedinca temeljen na moralnosti i religioznosti. Iljin je kao monarhista verovao da monarhistička savest prava odgovara vrednostima kao što su verska poniznost i porodica.
Protivnik sovjetskog komunizma i zapadne demokratije, Iljin je predodredio poseban put za Rusiju utemeljen na promociji Ruske pravoslavne crkve i tradicionalnih vrednosti koje su trebale da donesu duhovnu obnovu ruskog naroda.
Poseban naknadni uticaj Iljin je izvršio na sadašnju generaciju Rusije. Čini se da njegovo vreme tek dolazi.
Isto tako, spomenik reformatoru Petru Stolipinu, ubijenom, u najmanju ruku, izuzetno problematičnim okolnostima, na oči (mig?) Ohrane 1911. godine, bilo je novo vraćanje Rusije sebi, nezavisnosti, posebnom putu, ekonomskom progresu, o čemu deceniju svedoči spomenik pored Doma Vlade na Krasnopresnenskom keju u Moskvi.
Nove generacije Rusa, pamjatnikom, kako ruska reč slikovito kaže, imaju (i imaće) pred očima jedan svetao uzor, odan Rodini, zaustavljenoj u odvažnim ekonomskim reformama koje je Stolipin primenio pokušavši da Imperiju osnaži u jednom izuzetno teškom periodu istorije, o čemu se duže od osam decenija nije gotovo ni znalo.
Нема коментара:
Постави коментар