U takozvanom nedostatku vremena, naime, sem rada od danas do sutra, "ne postoji vreme koje će imati svoje vreme". Barem nije, za ogromnu većinu stanovništva, predviđeno da postoji u borbi gafa protiv gafa, gega protiv gega, naslova protiv naslova, skandala protiv skandala, utopije protiv utopije, floskule protiv floskule, brze hrane protiv brze hrane, citata protiv citata...
Najveći deo (izgubljenog?) vremena, kod prosečnog stanovnika, sveo se, dakle, na "ispunjeni prazni hod", uz razne druge pokušaje animiranja "na sec".
Rascepkani i usitnjeni sadržaj "ponude i tražnje" je, ipak, uz sav trud da se ubedi u suprotno, nalik ubuđaloj mirođijskoj čorbi u fazi ključanja. Tačnije - jednak raspadu svake celovitosti.
Rezultat takvog raspada smisla, s obzirom na sve veću sluđenost, otuđenost i sve manju sposobnost sagledavanja šire slike, ukoliko se nešto ne učini dok još ima vremena, biće nešto što će imati svo vreme ovoga sveta i što će imati sposobnost da sve rascepkane i usitnjene delove pretoči u sebi odgovarajuću suštinu.
To je, za sada, još uvek, ne tako vidljivo kao pretnja - veštačka inteligencija ili starovremenski rečeno - peti jahač apokalipse.
"Rukovođen i usmeravan, naoružan posebnim čulima i, samim tim, sklon i podložan svakom eksperimentu, umesto kontrolisanog objekta, posle izvesnog vremena, postao je suvereni subjekt.
Imun na hipnotička dejstva unutrašnje ili spoljne sile, uspeo je na relativno lak način da premosti razliku između svesnog i nesvesnog, prihvatljivog i neprihvatljivog, socijalno dopuštenog i nedopuštenog... Te i takve dileme, za njega, u stvari, nikada nisu ni postojale.
Najuspešniji izum nekadašnje civilizacije - robot." Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар