Bio je i prijatelj Maksima Gorkog, koji ga je, svojevremeno, zdušno podržao u pisanju knjige protiv Raspućina. Od 1902. godine bio je i veoma prisan Lenjinov prijatelj. Elokventan i obrazovan, glumac, panslavist, magično upečatiljiv propovednik, manipulator, intrigant i, naravno, učesnik ili, čak, nalogodavac u nekim istorijskim događajima - sve je to bio Iliodor.
Jeromonah Iliodor se upoznao sa Raspućinom u osvit revolucije 1905. godine. Raspućinov položaj i uticaj u visokom društvu mu je omogućio da se pobliže upozna sa stanjem na carskom dvoru. Domišljat, kakav je bio, nije mu bilo preterano teško da "svije gnezdo" i da počne da plete mrežu intriga i zavera. U kasnijim sećanjima Iliodor je opisao Petrograd kao leglo razvrata a carski dvor kao mesto u kome su vladali skorojevići, pohlepnici, lažovi i varalice i koji se nisu libili da isisaju i poslednju kap krvi iz iole zdravog tela monarhije. Smatrao je da revoluciju treba povesti u ime cara i za cara a protiv potkupljive i bahate birokratije. Takođe je propagirao ideju da sveštenici treba da povedu revoluciju i da svi bezemljaši treba da dobiju zemlju. Lično su ga car Nikolaj II i Raspućin spasili od gneva plemstva i svuda prisutne Ohrane. Isto tako, ubrzo pošto je Stolipin, ruski predsednik vlade, bezemljašima dodelio zemlju, svom žestinom se obrušio na vladu, šireći najotrovniju propagandu protiv nje. Nimalo mu nije smetalo što je do skoro govorio potpuno suprotno. Pozivao je, takođe, na pogrome protiv Jevreja, sugestivno sugerišući da nikakva pravda neće zavladati dok god su oni tu. Zbrka i zabuna su bili njegovo najubojitije oružje...
U međuvremenu, srazmerno kako mu se uticaj širio, Iliodorovi odnosi sa Raspućinom su zahladneli i može se reći da su, kako je vreme prolazilo, bili sve napetiji. Od carevog gneva su ga, pak, štitili moćni i uticajni pokrovitelji. Može se slobodno reći da je njegova senka uvek bila prisutna, čak i kada je bio u najvećoj nemilosti.
Na veliki pritisak Vladimira Kokovtsova, predsednika ruske vlade, Raspućin je morao da se povuče sa dvora u daleki i hladni Sibir kod svoje dece i žene. Prethodno je prezrivo odbio ogromnu materijalnu ponudu od Kokovtsova da se dobrovoljno povuče i da prekine svaki kontakt sa carem i caricom. Posebno caricom koja je, inače, gotovo opsesivno bila vezana za Raspućina.
Takav rasplet na carskom dvoru je dobro došao Iliodoru. Naime, smatrao je da je Raspićin potpuno nezaaštićen i da će njegovo uklanjanje zbog toga biti neuporedivo lakše izvedeno. Stupio je u kontakt sa Hionom Gusevom, duboko religioznom ženom koja je imala veliko poverenje u njega. Guseva je kao omađijana slušala Iliodorova uputstva kako da ubije Raspućina. Do tančina je razrađen plan i samo je trebalo da nastupi odgovarajući trenutak kako bi se namera sprovela u delo. Slučajno ili ne, tek, 28. juna 1914. godine prilika se ukazala...
U osvit Velikog rata, 28. juna 1914. godine, Raspućin dobija telegram od carice Aleksandre, u kojem ga obaveštava da se hitno vrati u prestonicu jer je u Sarajevu ubijen habzburgški prestolonaslednjik Ferdinand. Raspućin se odmah uputio u poštu kako bi poslao odgovor. Na putu ga je napala Guseva, zarivši mu svom silinom nož u stomak. Kada je Guseva htela bodež da povuče nagore i tako raspori i dokrajči "starca", Rapućin, uz pomoć mnogobrojnih prolaznika, uspeva da se odbrani. Guseva je, na Rapućinovu sreću, bila savladana i ubrzo uhapšena. Histerično je ponavljala da je ubila lično Antihrista. U policiji je žustro poricala učešće Iliodora u atentatu i, posle dužeg premišljanja, vlast je odlučila da je pošalje u duševnu bolnicu u Tomsku. Tako je, namerno ili ne, izbegnuto suđenje.
Raspućin je, međutim, pravim čudom preživeo pokušaj ubistva i posle mukotrpnog oporavka se vratio u Petrograd.
Iliodor, koji je bio nalogodavac atentata, beži iz Rusije u Oslo, uz pomoć velikog kneza Nikolaja i Maksima Gorkog. Veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov, naime, bio je vatreni zagovornik rata protiv Nemačke a boljševici, kojima je Gorki pripadao, bili su, pak, za devizu "što gore to bolje". Sa druge strane, Raspućin je bio žestoki protivnik rata. Sasvim, po svemu sudeći, dovoljan motiv i razlog za atentat...
Početkom 1916. godine, Iliodor je još jednom pokušao da organizuje ubistvo Raspućina, ali opet neuspešno. Vratio se u Rusiju posle revolucije 1918. kada je pokušao da osnuje tzv. Univerzalnu crkvu. Posle nekoliko godina je, ipak, napustio Rusiju i skrasio se u Njujorku. U Americi je snimio i film o poslednjim danima Romanovih. Umro je 1952. godine.
Što se tiče Rapućina, ubijen je 30. decembra 1916. godine od strane visokog ruskog plemstva a po nalogu, na osnovu pre desetak godina objavljenih dokumenata, britanske obaveštajne službe...
P. S. Sam pokušaj ubistva Raspućina se desio 28. juna 1914. godine. Još uvek, naime, nije ispitano da li su dva događaja, atentat u Sarajevu i pokušaj Raspućinovog ubistva, koji su se desili u istom danu, na bilo koji način povezani... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар