ŽIVIMO U UNIVERZUMU MATERIJA

Živimo u univerzumu materija koji smo egzitencijalno morali da počovečimo, antropologizujemo.

Šta univerzum mari za nas, za ono šta mi hoćemo, u kakvim predstavama živimo?

To je naš problem, ne njegov. On je postojao i postojaće i pre nas i bez nas.

Toliko o buđavim trovačkim kategorijama kojima smo od svog rođenja učeni, umesto da živimo svoj život.


Svaki čovek je svet za sebe, zato se od jedinke do jedinke i razlikujemo.

Svako od nas može da se rodi i izabere da sebi u jednom trenutku prekrati život iz bilo kog razloga, čak i obesti.

Može da ga provede u jurnjavi za nečim što želi.

Može da ga provede kao sveti Jovan, gladujući i prorokujući  grehe i posledice ostatku sveta, a da izbegne matricu mučeništva jednog Sokrata, Bude ili Isusa.

Može da umre od gladi.

Može da izabere svoj smisao.

Može da živi kako god hoće.

Može da izabere razmnožavanje, da stvori porodicu, i tako postane odgovoran za bližnje.


U trenutku u kome se ovo piše, može, čak još da izmiče sistemu. Dok ne popuni rupe u koje može da se zavuče i izmakne kontroli, kojoj je važno samo da su mu svi koji su ikada rođeni na broju. U stroju za vakcinu, čipovanje, regrutaciju, školovanje, ženidbu ili udaju, kredit, razmnožavanje, romantično nazvano ''porodica''.

Može.

Još uvek sve što hoće.

Prema tome, izgovori i bekstva ne piju vodu.


Dakle, poruka je: živimo svoj život bez lažnog moralisanja, bez izmišljenih bogova; neka, ako je vrlina vaša priroda, ona bude vaša privatna stvar; ne gradimo mitove i ne klanjajmo im se – sve nastalo iz krvi i mesa u krajnjem je samo beživotna gomila kostiju, kad tad.

Ne čeznimo za večnim životom ako je izvesno da je materija večna i nepropadljiva. Okanimo se dualizama i uopšte svih izama i sledimo svoju prirodu. Priroda je ravnoteža svih sila, priroda je ta koja s vremena na vreme popravlja sopstveini mehanizam, ažurira ga i apdejtuje.

Mi smo samo prolaznici – budimo svoji u svom svetu i ostavimo nespoznatljivo njegovom.

Okanimo se manija veličine i izabraništva, živimo ovaj poklon zvani život koji smo dobili niotkuda, opravdajmo ga ako možemo i proživimo ga da iza sebe ostavimo što manje štete i smeća. Možda je za mnoge to najviše što mogu.    Ž. Ž.

 
P. S. Odlomak iz knjige u nastajanju - "Đubretarijum"  Ž. M. Ž.