Sposobnost ljudskog opažanja i rasuđivanja, posle duge i, ispostavilo se, iscrpljujuće i uzaludne borbe, poklekla je pred naletom, u prvi mah, podmuklo tinjajućeg a potom i razarajućeg pritiska.
Ostali su samo vodnjikavi i bezlični pogledi koji, sem dna bez kraja, ništa ne nude i ništa ne znače. Ostao je i, u blatu razgažen, kao odjek besprizornog vremena, sveže počišćeni trag neverice.
Umesto snage vere, uz (ne)prećutnu saglasnost onih koji odlučuju, ovladala je moć obmane i opsene, kao i, naizgled, paradoksalna pojava - fanatično poricanje dogođenog čina.
Uzrok je, naime, zamenjen nepostojećim povodom i, samim tim, dokrajčen dugo pripremanim ishodom - zaboravom i potpunom promenom istine.
"... čini mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da li da nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti, put koji bi na kraju mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje, već očuvanje društva uopšte; drugim rečima - okretanje Bogu." - Andrej Tarkovski (1932-1986.)
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар