Šta je, onda, ono što je objektivno? Koje činjenice, kakva materija?
U nastojanju da pomiri objektivno postojeći svet sa onim što od njega ostane u procesu ''personalne obrade'' kroz tumača i izvestioca, Vilhelm Diltaj udenuo je - hermeneutiku, nauku tumačenja, koja veliki značaj daje kontekstu, ali i samom tumaču u kojem se odvijaju procesi spoznaje.
Objektivno postojeće činjenice o svetu oko nas neminovno se obrađuju u našem razumevanju, kako bi našle mesto u sistemu znanja.
Šta utiče na njihovo rangiranje? Objektivno - znanje, svaka dodatna činjenica unapređuje ono što Diltaj naziva kontekstom događaja - koji u njegovom sistemu izgradnje duhovnog sveta, prema mišljenju kritičara, poprima previše ''armaturnog'' značaja. Naime, sam kontekst, tvrde oni, ne može pružiti objašnjenje bez ostatka. Otuda neke ideje nadrastaju vreme (i kontekst) u kojem su rođene.
Nivo znanja tumača koji, neminovno subjektivno, unoseći sopstveni spoznajni kapital u tumačenje, vrlo mnogo utiče na konačnu interpretaciju (ukoliko se o ''konačnosti'' u hermeneutici uopšte može govoriti. Jer, svaka dodatna informacija, tumačenje može korigovati).
Činjenica je da hermeneutika kao metod spoznaje istina iskazanih u društvenim naukama u najširem smislu, u svetu ''čoveka jedne dimenzije'' po Adornu - nesposobnog da od racionalizma naovamo u sebi sastavi antički i renesansni model uomo universale, sagledača i neba i zemlje, i prirodnih i društvenih odnosa-opstaje do novog doba, modernog doba kroz semiotiku, razne lingvističke teorije i značenjska tumačenja smisla termina, zaključno sa Martinom Hajdegerom ili Čarslom Sandersom Persom.
''Psihologizacija'' procesa saznanja danak je prevrata koji je nauka o duši učinila od Frojda naovamo, prema kojoj filozofija nije zauzela kritički otklon niti zaštitu, priznajući uticaj tumača na tumačenje.
Zanimljivo je da filozofija, zasenjena novom naukom, ne uviđa dalekosežnost uticaja psihlogizma kao svojevrsnog subjetivizma koji će ovladati metodologijom spoznaje do naših dana, ma kako očajnički pretendovala na ''objektivnost''. U iščekivanju novog trenda, koji će pomiriti subjekt i objekt u nečemu što je približnije istini, filozofija praktično traga za svojim predmetom u difuziji činjenica, kojima se pridružuju i alati najmodernijih tehnologija, proizvodeći nove fenomene. Oni se obrađuju statistički, kreirajući lične profile, kao i odlike grupa i neke nove načine povezivanja - što je novo i neomeđeno polje za mislioce. Ono kao da je prepušteno marketingu i reklamerstvu, zato i društvo i svet izmiču svakoj analizi. Mnogo je statistike i ''poverljivih'' podataka za praktičnu primenu, ali gotovo nimalo analize.Za novo doba koje je nastupilo hermeneutika, čini se, ne daje dostatan misaoni okvir.
Da li svet bez samosvesti srlja u eksperiment kao budućnost, odnosno, nemogućnost predviđanja?
Vrlo je realno priznati difuziju fenomena koji se misaono ni analitički više ne mogu sastaviti u celinu, koji se sudaraju i protivreče.
Već 17 godina UNESKO obeležava Međunarodni dan filozofije krajem novembra. Da li je UNESKU jasno da je nastupila smrt mišljenja u klasičnom smislu, jer se uglavnom kao organizacija bavi zaštitom i negovanjem baštine, činjenica da novih imena koja bi ''nauku nad naukama'' podigli na pijedestal koji je oduvek imala nema - ubedljivo potvrđuje da je polako pakuje u folder ''istorija''.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар