ORVELOVSKE OČI

Orvelovske oči, kao kakva zlokobna senka, u stopu prate svaki pokret, detalj, čak i, na osnovu nekih pokazatelja i planova, sam tok misli sve usamljenijeg homosapiensa, koji, okružen "blickrigom" informacija i novogovora, gotovo bez bilo kakvog ozbiljnijeg pitanja, krotko i ponizno odlazi na put koji ima samo jedan kraj - nemaština svesti i savesti. 

Skandalozni sadržaji, zamene teza, žmurenje na jedno oko kada je to u interesu povlaščenih, samo upotpunjuju sliku večnog profita i združenog  interesa.

Svet je postao isuviše opasno mesto. Kjubrik i Tarkovski su, po svemu sudeći, uzalud stvarali i opominjali. Ne bi se trebalo začuditi kada i takvi stvaraoci budu deo kolektivnog zaborava. Možda, još bolje, u duhu Džordža Orvela - ministarstva zaborava.
 
Ne bi trebalo, stoga, niko da se iznenadi što je, na pitanje voditeljke, u jednom kvizu, ko je pogubio Jovana Krstitelja, jedan od učesnika odgovorio da je to učinio niko drugi do - Isus Hrist.

"Orvelovske oči" su, dakle, "dalekovodi" prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i njih je, nimalo iznenađujuće, zabranjeno kontrolisati i posmatrati.  
Za "zviždače", te napuštene i izneverene homosapinse, u takvom svetu "sve(ne)znanja" - nema, niti će da bude mesta.

Da li je, posle svega, zaista prevladao besprizorni i  razbojnički duh Nečajeva? Ili je oduvek bilo tako?

"Dok poslednja strana knjige govori o nečemu sasvim drugom, mnogi, opijeni onim što vide, drhtavo priželjkuju trenutak kada će "poslednji od poslednjih" ponovo položiti život i tako ponuditi izbavljenje. Biće to uzaludna nada."      Z. M.