"Sveo list, galeb, srna…" Priviđenja, utvare i tako malo stvarnog. Opipljivog. Izuzmemo li smenjivanje bola i smeha.
Kad ovako prođe i kad nehotice naiđu sati računanja, dođe nam da pobegnemo što nepovratnije. Gde smo bili, šta smo radili, zašto smo bili?
Nemoguće zbog dece, koja će proći istim putem kao mi. U najmanju ruku.
Zbog pokušaja da se dokuči?
Zbog želje da se postigne? Čak i nemoguće.
Sigurno ne.
Preispitivanja pletu svoja vrzina kola. Ona se mogu videti kroz vodu, klopka u providnosti. Zavodljive zamke i ništa više.
Kad svi ti pokušaji prođu i u sebi otkrijemo malaksalost, kada se vrati film na početak i vrti nebrojeno puta, tražeći razlog, tražeći opravdanje i ako se ne nađe - suočavanje sa besmislom, tom vrteškom večitog vraćanja istog, postaje svilen gajtan, kvašen suzama kajanja što je život negde popustio i što je uludo straćen.
Postaje ona kap žuči u več prepunoj čaši. I taj se trenutak podlo nečujno prikrade, bez ijednog šuma niti nagoveštaja. Ali, kad se jednom prepoznamo sa svojom svešću o besmislenosti bivanja, spasa više nema.
Kao što izreče danski kraljević Hamlet:
"Ako bude sad, neće biti posle;
ako ne bude posle, biće sad;
ako neće biti sad,
ipak će biti posle.
Biti spreman, to je sve." Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар