To se samo tako kaže, zato što su očekivanja redovno veća od onoga što stvarno bude.
Teško da postoji lepše, sentimentalnije i čudesnije doba od leta. Leto je kao otvoren prozor: ne znaš šta možeš ugledati ako se nagneš, niti šta sve može da uleti i promeni ustaljene poretke i običaje. Leto je sezona izuzetnog mnoštva raspoloženja. Čak i u istome danu.
Verujem da bi mnogi voleli da traje večito. Pod rizikom da bi postalo uobičajeno. Da bi onda zima postala puna izazova i naših priprema za sneg, umesto uobičajenog poretka stvari.
Leto je, jednostavno, leto. Sama reč kaže da leti. A leti ono što je lagano i može da leprša: tanka bluza, haljina ili suknja, marama, vetrić, prehlada, vrcava i prolazna osećanja poput senke koju baci oblak na blistav dan na obali mora, recimo. I tuge su letnje lagane i brzo osušene sunčevim zrakom.
Leto je pauza između dve škole, dva razreda, nižeg i višeg, koja relaksira, a ne plaši, dajući iluziju da nema kraja i da se može produžavati od vikenda do vikenda, dana do dana gotovo u večnost.
Leto je neobična gungula, vašarište koje podiže temepraturu skupovima, leto je čežnja za nečim dalekim i neobičnim što kao da se celog života sluti, a kao da će možda najzad banuti, doći, pojaviti se.
Leti je sve moguće. Sunce bolje od greha izaziva prelesti, a ni magijska snatrenja mu nisu tuđa.
Leti, i posebno kad se oseti da pakuje kofere po užasnoj nostalgiji pozdrava, mami na beskonačna putovanja kroz jabukove drvorede. Leti poželiš da put nikada ne nestane i sebe na njemu zauvek.
I posle kažu: leto je, i ništa se ne događa. Da li je moguće?!?
Leto je najveće što može biti: doba neograničenih mogućnosti, svetkovina svetla, vode i zemlje, principa pomešanih u bogati voćni kup na nekoj azurnoj obali kupanoj u blještavilu. Prosto, ima li šta više? Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар