OD LAŽI SE IMA MNOGO VIŠE KORISTI

Od laži se ima mnogo više koristi. Zato ljudi preterano i ne vole istinu...

Na osnovu višegodišnjeg bavljenja ljudima i njihovim ponašanjem, kao i, posebno važno, izborima kao najintegralnijim delom njihove ličnosti, dalo bi se zaključiti da je skoro svaki pojedinac, ali i njihovi konglomerati, najveći paradoks. Bez obzira na klišee, iznenađenja su izuzetno često moguća. Neprijatna daleko više od onih drugih.
 

Jedno od njih u rangu Marfijevog zakona je da se receptu za sreću treba učiti od najjednostavnijih ljudi, prostih kao pasulj, niščih duhom u najbukvalnijem smislu. Ne treba im mnogo, a za svoje male i sitne interese angažuju sav svoj ubeđivački i „duhovni“ potencijal, sveden uglavnom na neumoljiv fizički pritisak. I, čudesno, uspevaju. Prolaze kod itekako produhovljenih, nespremnih i popustljivih za nagvaždanja. Imaju nepogrešiv osećaj za žrtvu. Prosto je neshvatljivo koliko im je teško umaći. Apsolutno su neosetljivi za patnju koju drugima pričinjavaju. Njihova lična sreća, čitaj - zadovoljenje sopstvenih potreba su u rangu tropizma.
 

Sledeća je da ljudi ne vole istinu. Istina im je naporna, teška, neshvatljiva i beskorisna. Od laži imaju kudikamo više koristi: najkonkretnije koristi, obično materijalne ili da se provuku kroz stešnjen životni tunel u stisci (ubedljiva laž pomaže više od svakog iskrenog opravdanja), utehu, a zabludi se priklanjaju kao ekonomskoj kategoriji u mišljenju. Ovo poprima razmere naučne fantastike do naivnosti, ali je u praksi zastupljeno u gotovo apsolutnom procentu.
Gotovo stopostotna laž je da mnogi naši poznanici, čak i prijatelji, jesu ono što mislimo da jesu. Da uživaju u vrednostima koje poštujemo i uvažavamo.
 
Jednostavno je lakše voleti instant, lako probavljive, ofarbane i često otrovne šećerleme od pravih, dubokih, iskonskih ukusa. Oni su sirovi, često neugledni, neobrađeni biseri sedefnog sjaja. Do njih treba roniti u duboka i opasna mora. Zato je uvek lakše pomiriti se sa bezvrednostima i upijati lagano, poput slatkih pića koja lako klize niz grlo, kić i nelepotu u najširem smislu. Nezahtevnu lepotu svetine deliti i biti njen deo.
 

Samo retki čudaci, osamljenici poniru u slast zrnevlja, osećajući opnu, slast integralnog hidrata i raskošnu lepezu ukusa koju bogomdano zrno nosi.
Upravo zato svet i počiva na lukavoj praktičnoj trgovini prividima i podmuklim prevarama. Upravo zato traje koliko traje i vredi koliko vredi.
 
Utemeljen na bezvoljnosti, građen na liniji najmanjeg otpora, kićen opštehvaljenim kičerajem, on zaista jeste liciderska kuća puka, čija brojnost čini da opstaje. Ali, kada ga treba zadržati od pada, uvek se podmetne neki Tantal, neki Atlas, neki polubog. On se neće izmaći ni kada sve ode u propast - držaće i dalje nebo, znajući da ako ustukne neće ostati ništa. Sem slova i krhkog sećanja, a od mita se kažu oni što su se razbežali ili ostali pod zidinama, ne živi. Za to se živi. I umire. Iako tako malo vredi. I juče, i danas, i sutra.   Ž. Ž.