Početkom XVII stoleća malo je nedostajalo da Rusija bude potpuno uništena.
A samo malo pre toga se činilo da se točak istorije kreće u samo jednom pravcu...
Rusija je, naime, U XVI stoleću napredovala, modernizovala se i ojačala – od kneževine je postala carevina pod Ivanom Groznim. Isto tako, 1589. godine moskovska mitropolija se uzdigla u rang patrijaršije (patrijarh Jov). Ipak, pokazaće se da posle tog čina nastupa period „smutnog vremena“, odnosno, kada je opstanak velike ruske države visio o koncu.
Zagonetna smrt carevića Dimitrija (1591.) uzburkala je Rusiju. Smatralo se da iza smrti stoji lično najmoćniji čovek Rusije – Boris Godunov.
Sa svoje strane Boris Godunov je sa indignacijom odbijao optužbe. Naredio je da se sprovede istraga koja je pokazala da se carević sam ubio tokom padavice. Rezultat istrage je još više pobudio sumnju. Sa takvim teretom postao je Godunov car 1598. godine.
Bez obzira na uspehe u vladanju, senka Dimitrijeve smrti stalno je visila nad njegovom glavom…
Rusija je, inače, u to vreme okružena moćnim neprijateljima – Poljaci i Litvanci su ugrožavali opstanak imperije u nastanku, Tatari su pretili sa istoka i juga a jezuiti, poput Petra Skarge, povlačili filigranske poteze radi sprovođenja davno isplaniranih ideja.
Kao što je poznato, Ivan Grozni je odbio svojevremeno uniju sa Rimom. Tim odbijanjem dobio je najmoćnijeg neprijatelja – papstvo i jezuitski red.
Takođe, nikako ne treba izgubiti iz vida da su jezuiiti na čelu sa Antonijem Posevinijem tvorci legende da je Ivan u nastupu ludila i besa ubio svog rođenog sina. Dakle, pripreme protiv Rusije su uveliko u toku i na terenu se pokazuju već prvi rezultati.
U Brestu (Belorusija) je 1596. godine potpisana takozvana unija između pravoslavne crkve i rimokatolika. Idejni tvorac i realizator je oštroumni i obrazovani isusovac Petar Skarga koji veruje da će rezultati tog „projekta“ tek dati rezultate. Sa druge strane, Skarga je verovao da ima prostora za rad na drugim poljima. Trebalo je, po njemu, ubrzati događaje.
Kao poručen nad nebom Rusije pojavio se mladić koji je za sebe tvrdio da je lično sin cara Ivana Groznog – Dimitrije. Odmah se uključuju okolne sile na čelu sa poljskim kraljem i daje punu podršku navodnom Dimitriju.
Dimitrije je, kao što se i dalo očekivati, lepo primljen na poljskom dvoru i obećana mu je pomoć da uzme „oteti“ presto. Tada je, naime, Dimitrije obećao da će preći u katoličku veru čim bude preuzeo ruski presto, uz obećanje da će čitavu Rusiju preobratiti u rimokatolicizam.
Uz sve isprepletene niti zavere koja se plela oko Rusije, jedno je bilo sigurno – navodni Dimitrije je, paradoksalno, zaista verovao da je pravi carević. Tu njegovu „veru“ zdušno podržavaju svi koji su protiv Borisa Godunova – i spolja i iznutra.
Posle opsežnih priprema, Dimitrije, uz podršku Poljaka, napada Rusiju 1604. godine. predstavljajući se da je, dabome, sin Ivana Groznog.
Boris Godunov, uz svu ozbiljnost situacije, nije se uplašio izazova i spremno je ušao u sukob sa lažnim Dimitrijem i Poljacima. Nanosi im katastrofalne gubitke (1605.) i tada se činilo da je čitava ideja propala pre nego što je, zapravo, i počela.
Međutim, iste godine umire car Boris Godunov i pojavljuje se nova šansa za Dimitrija, Poljake i Petra Skargu. Dimitrije maršira na čelu poljske vojske na Moskvu i proglasom, u kojem tvrdi da je zakoniti naslednik ruskog prestola, izaziva pobunu protiv tek postavljenog cara Fjodora III.
Rezultat je bio da je Moskva kao kakva zrela kruška pala u ruke lažnog Dimitrija i Poljaka. Car je zbačen i ubijen a po Dimitrijevom ličnom naređenju ubijeni su i careva majka i sestra.
Pravu korist od svega su imali, naravno, Poljaci. Moskva je okupirana i sve u njoj zavisi od volje poljskog kralja.
Lažni Dimitrije, odmah potom, ulazi u savez protiv Turske, zajedno sa Poljskom i Venecijom. Počinje reforme u kojima, tako je izgledalo, olakšava položaj seljaka u državi. Isto tako, ubrzo odvaja strogu povezanost pravoslavne crkvu sa državom. Na svakom koraku je ismevao rusku zaostalost i javno govorio na nipodaštavajući način o prošlosti i sadašnjosti Rusije. Sa druge strane, takođe, na svakom koraku je isticao prednosti Zapada.
Čini se da je Rusiju toga doba spasila nesinhronizovanost pojedinih moćnih centara koji su odlučivali o dešavanjima u Rusiji. Poljski kralj je, sa jedne strane, želeo brza rešenja, nemajući previše sluha za istančane Skargine (jezuitske) poteze. Skoro svaki potez nove vlasti bio je „ubod u oko“ u odnosu na tradicionalna shvatanja naroda i plemstva. Na taj način lažni Dimitrije stvarao je sve više neprijatelja u svojoj okolini.
On, pak, kao da nije mario na mnoga upozorenja koja su do njega stizala. Bilo kako bilo, ubrzo se lažni Dimitrije ženi poljskom princezom, katolkinjom. Običaj je bio da, u slučaju takvog braka, supruga pređe u pravoslavnu veru. Međutim, to se nije desilo. Car je to, sa svoje strane, branio slobodom princezinog izbora.
Poljska princeza se javno podsmevala ruskim običajima, izazivajući sve veću mržnju kod moskovskog stanovništva. Može se slobodno reći da je „projekat lažni Dimitrije“ propao, dobrim delom, zbog nadobudnosti, prepotencije i oholosti Poljaka.
Takav odnos novih okupatora stvarao je, podrazumevano, kod Rusa sve veći otpor. Skovana je zavera i nesuđeni sin Ivana Groznog je ubijen 17. maja 1606. Tom prilikom je ubijena i poljska princeza a Poljaci su proterani iz Moskve (relativno brzo će se vratiti, ali će tada definitivno biti pobeđeni)…
„Smutno vreme“ se nastavilo sve do 1613. godine kada na presto dolazi Mihajlo I Romanov, rodonačelnik dinastije koja će Rusijom vladati do 1917. godine.
Što se lažnog cara Dimitrija tiče, uz sva nastojanja, ne može se ni danas utvrditi ko je on u stvari bio. Sam Boris Godunov je tvrdio da je u pitanju Griška Otrepov koji je 1601. godine napustio manastir i krenuo put opasne životne avanture… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар