U slučaju da se desi da baš svi, i živi i oni koji to nisu, progovore, nemoćna tišina bi, u prvi mah, bilo jedino što bi, umesto bilo kakvog odgovora, moglo da se razabere.
I svi bi se prepoznali u njoj.
"Da li je hod po jezerskoj vodi bilo sve što sam tada video? Naravno da ne. Taj događaj nisam, ipak, zabeležio valjano i kako je trebalo. Najviše iz straha. Straha koji me prati do današnjih dana i koji, vešto ili nevešto, pokušavam da sakrijem. Zbog toga, sve što se tada desilo, i u ovom dobu, stidljivo i u retkim trenucima pominjem. Sada i tebi pričam o nečemu što ni sam sebi, posle toliko vremena, ne mogu na pravi način da objasnim..."
P. S. Tekst pripada žanru fantastike. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар