Priča se kasnije samo nadovezala na, s razlogom, ugledanu i opisanu opsenu. Još jedan primer, na osnovu ničega, stvorene i utvrđene zablude.
I još jedno iskušenje. Kao trnje po putu. I to za bose noge. Za naredne godine, decenije i stoleća. Do kraja vremena...
Čak i privid posustane u susretu sa voljom koja ga je stvorila.
Optuženi i hvaljeni, prividni i stvarni, čita ono što je davno sam mudro napisao...
"Svuda po svetu gore logorske vatre, dok se u pozadini čuje strašni tajac prognanika. Čini se kao da će svaki plamičak da se ugasi pod teretom pristigle tišine.
Zvezde sablasno vidljive...
Zamrla pesma osuđenih kao da ih požuruje da što pre potraže zaklon…
Utihnulo je sve, pa se i disanje više ne čuje.
Ničega više nema na Zemlji što bi oteralo nadu…" Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар