ОД РУСИНА ДО УКРАЈИНСТВА

Да кренемо од основе — да ли је корен речи Русин заиста у речи Рус?

Да. Лингвистички, основа је у етнониму „Рус“, а наставак ‑ин је типичан словенски суфикс за означавање припадника народа (Србин, Бугарин, Русин). У старим изворима „Русин“ је често био синоним за „Рус“ или „источни Словен“. Тек касније, кроз историјске и политичке процесе, појам се специјализовао за одређену етнокултурну заједницу у Карпатском региону.

Ако је етимологија јасна, зашто се инсистира на другим значењима?

Зато што се борба не води око корена речи, већ око контроле значења.

• У средњем веку „Русин“ је био широк појам.

• У Хабзбуршкој монархији, „Ruthenen“ је постао административни термин за источне Словене у Галицији и Карпатима.

• У модерно доба, наглашавање „посебности“ или „јединства“ Русина са Русима/Украјинцима често је било инструмент у ширем политичком оквиру.

• Намерно одржавање вишезначности омогућава да се у различитим контекстима извлачи различита „истина“ — класична техника у хибридном наративу.

Како се у ту причу уклапа појам „Украјинац“? Зар није он настао у аустријском, па затим и у бољшевичком наративу?

Тачно је да су оба система — иако идеолошки супротна — користила исти термин, али из различитих разлога:

• Аустријски/ватикански контекст: у XIX веку, „украјински“ идентитет је подржаван да би се ослабио утицај Руског царства. Гркокатоличка црква била је важан носилац тог идентитета.

• Бољшевички контекст: после 1917, бољшевици су прихватили и институционализовали украјински идентитет како би разбили царистички концепт „тријединог руског народа“ и легитимисали совјетску власт у Украјини.

• Заједничка тачка: и једнима и другима је било корисно да постоји јасно одвојен украјински идентитет, мада са различитим крајњим циљевима.

Значи, у суштини, ако постоји политичка воља, могуће је „створити“ нацију било где?

Да, али то није тренутни чин, већ процес.

• Потребна је контрола над наративом (историја, језик, симболи).

• Институције (школе, медији, цркве) морају преносити нови идентитет.

• Спољни или унутрашњи актери често подржавају процес ради својих интереса.

Историја је пуна примера: Африка после деколонизације, нове државе на Блиском истоку после Првог светског рата, постколонијална Југоисточна Азија.

Шта је заједнички именитељ свих тих процеса?

Одговор:

Да би нови идентитет заживео, он мора постати емоционално убедљив за оне који га усвајају. Када генерације одрасту у том наративу, он престаје да делује као политички пројекат и постаје „природна стварност“. Управо ту лежи моћ — и опасност — идеолошке фрагментације...

Vrteska