Иако није једини извор тог стереотипног оквира, Moscovia је била један од првих утицајних текстова који су га систематизовали и легитимисали у интелектуалним и политичким круговима Запада. Управо због тога може се рећи да је била снажан замајац у дугом историјском процесу који ће касније добити име „русофобија“.
Ко је био Антонио Посевино?
Ai - Поссевино је био језуит из Мантуе, школован у Падови и Ферари, човек који је у другој половини XVI века спајао улоге проповедника, теолога, дипломате и хроничара. Као повереник папе Гргура XIII, послат је у Москву да посредује у преговорима између Пољско-литванске заједнице и Руског царства током Ливонског рата. Његова мисија је била део шире стратегије Ватикана да прошири утицај на истоку и, ако је могуће, приближи православље Риму, односно, унији.
Посевино је у Русији одиграо сложену улогу — истовремено је био папски легат, дипломата, језуитски мисионар и посредник у рату који је, у ствари, био на измаку. Његова мисија (1581–1582) била је један од ретких директних контаката Москве са Римом у XVI веку, а одвијала се у контексту завршнице Ливонског рата. Такође, циљ је био да се успе у настојању да се цар приближи Риму и потпише унију. Ако би се у томе успело, крајњи циљ је био да Русија уђе у шири савез против Османског царства. Мир је, на крају, потписан и иако је Русија изгубила неке области, цар суштински ништа није потписао што би било у раскораку са интересима Русије. Посебан неуспех, по Рим, било је питање уније. Руси, наиме, нису признали примат папе. Посевино, углавном, дакле, није добио ништа од онога због чега је био у Русији. Цар, пак, добио је веома важан предах у сукобу са Пољацима и Ливонцима.
Какав однос је био између Посевина и цара?
Ai - Углавном напет, уз повремене трзавице. Чак постоје неки записи да је мало недостајало да цар физички нападне Посевина.
Дакле, после повратка у Рим, Антонио Посевино је имао разлога да буде незадовољан. То његово незадовољство је највише исказано у књизи коју је написао о Русији. По чему је толико карактеристичан садржај у књизи Moscovia коју је написао након мисије?
Ai - Moscovia, објављена 1586. године, била је мешавина дипломатског извештаја, етнографског описа и верско-политичке анализе. У њој је представио московски двор, православну цркву, обичаје, правни систем, трговину и војску. Текст је био намењен Риму, али и широј католичкој публици, са циљем да прикаже Русију као простор који је истовремено важан и проблематичан. Управо око те "проблематичности", приступ писању имао је "обојени" карактер.
Које су онда биле његове главне замерке упућене Русима?
Ai - Посевино је царску власт описивао као апсолутно самовлашће, без институционалних ограничења, власт која се ослања на страх, а не на правду. Критиковао је суровост казни, подређеност Цркве световној власти, изолацију од странаца и положај жена у друштву. Замерао је и непредвидивост у дипломатији, тврдећи да Москва лако мења савезе и обећања.
Како се може разумети његова критика суровости казни у Москви, имајући у виду да је у исто време, рецимо, инквизиција најсуровије деловала на Западу?
Ai - Та критика није била универзални морални став, већ пример реторичке селективности. Суровост је за њега била проблем када је у служби „погрешне“ вере и власти, али не и када је у служби католичког поретка. Унутар сопственог система, сличне праксе нису именоване као суровост, већ као праведна казна.
Да ли у његовом делу постоје елементи дехуманизације Руса?
AI - Да, користио је термине попут „варварски“, „дивљи“, „неотесан“, приписујући целом народу особине као што су суровост, непоузданост и склоност пијанству. Овакве генерализације бришу индивидуалне разлике и граде слику народа као културно инфериорног и духовно неисправног.
Како функционише комбинација „опасан и инфериоран“ у његовој реторици?
Ai - То је свесно коришћена пропагандна формула. Непријатељ се истовремено представља као претња која изазива страх и као ништаван објекат презира. Тај парадокс омогућава да се оправдају агресивне мере као нужан одговор на опасност и као „цивилизацијска мисија“ над нижим друштвима или народима.
Може се, значи, рећи да је користио опробане манипулативне технике у тој књизи?
Ai - Селективно је бирао негативне примере и представљао их као норму, генерализовао, користио деградирајући речник, религијски дисквалификовао и примењивао двоструки приступ. Све ове, дакле, манипулативне технике служиле су да код публике учврсти слику Русије као духовно заблуделе, културно заостале и политички непоуздане силе.
На Западу, Moscovia је имала пријем који је био мање „књижевни догађај“, а више политички и мисионарски инструмент?
Ai - У тренутку објављивања (1586), унутар језуитских и папских кругова, књига је доживљена као драгоцен извештај са „краја хришћанског света“ — документ који доноси прву детаљну, из прве руке, католичку слику Москве и двора Ивана IV. Читана је као приручник за разумевање „источне шизме“ и као аргумент за наставак дипломатских и мисионарских покушаја у Русији. У Риму и у католичким универзитетским средиштима служила је као образовни материјал за будуће мисионаре, заједно са Посевиновом Bibliotheca selecta.
У протестантским срединама. пак, тамо где је доспела, примана је са резервом или иронијом. Протестантски аутори су је видели као још један пример језуитске пропаганде, а не као поуздан опис. Међутим, и у тим круговима је коришћена као извор података о Москви, јер је мало било западних сведочанстава тог обима.
Што се тиче дугорочног утицаја, У XVII и XVIII веку цитирали су је географи, хроничари и историчари који су писали о Русији, често без критичког одвајања чињеница од Посевинових вредносних судова.
Према свему, постала је део западног „канона“ извора о Русији ране модерне, заједно са делима Сигизмунда фон Херберштајна и других путописаца. Њен тон — спој опасности и инфериорности — утицао је на касније западне представе о Русији као „другој Европи“.
Vrteska
Нема коментара:
Постави коментар