Година 1905. била је једна од најбурнијих у историји Руског царства. Пораз у Руско-јапанском рату, окончан Портсмутским миром у септембру, означио је тежак ударац престижу државе. По први пут у модерној ери једна европска сила поражена је од азијске, што је изазвало осећај националног понижења и подстакло сумњу у способност власти да заштити интересе Царства.
Истовремено, унутрашња ситуација била је на ивици експлозије. Од јануара, када је „Крвава недеља“ у Петрограду покренула талас штрајкова, побуна и демонстрација, земљу је потресала Револуција 1905. године. Социјална и политичка криза захватила је све слојеве друштва, од радника и сељака до интелигенције и војске.
У том контексту, Сергеј Нилус је 1905. објавио своје прво издање „Протокола сионских мудраца“ као поглавље у књизи религиозно-мистичког карактера. Иако је текст већ био штампан у скраћеном облику у новинама Знамја 1903, Нилусова верзија је постала најпознатија и најшире дистрибуирана. Њено појављивање поклопило се, дакле, са тренутком када је друштво било дубоко уздрмано поразом у рату и унутрашњим немирима.
Временска коинциденција није без значаја: у атмосфери страха, нестабилности и тражења „кривца“ за националне несреће, памфлети који нуде једноставну, персонализовану слику непријатеља лакше налазе публику, али и поприма разарајуће субверизивне елементе против саме власти. Тако је 1905. постала година у којој су се војни пораз, револуционарни талас и појава „Протокола“ укрстили у истом историјском кадру.
- Сергеј Нилус је 1905. у своју књигу "Велико у малом" први унео „Протоколе сионских мудраца“ и тиме постао њихов најпознатији приређивач. Ипак, после револуције 1917. остао је жив још дванаест година у Совјетском Савезу, упркос масовним ликвидацијама свештенства и идеолошких противника. Како се тај контраст може објаснити?
-То је једна од највећих загонетки. Уместо да буде јавно процесуиран или ликвидиран, што би било својствено бољшевицима, Нилус је нестао из јавности — без помињања у совјетској штампи, без интересовања на Западу. Ни присталице „Протокола“ га нису користиле као симбол, ни противници као мету. Такав двоструки заборав делује као готово свесно одржаван вакуум, а не као случајан нестанак интересовања.
-Шта је познато о пореклу „Протокола“ које је Нилус објавио?
-Корени су Протокола у Француској, 1864. Морис Жоли објављује Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа, сатиру против Наполеона III, без икаквог антисемитског садржаја. Касније, непознати аутор или аутори, највероватније повезан са разним утицајним клерикарним и антисемитским круговима у Француској, рецимо, Асумпционисти (Augustins de l’Assomption) — преко свог листа La Croix већ су били водећи глас француског клерикалног антисемитизма у време Драјфусове афере, препакује делове Жолијевог текста, додаје елементе из романа Бијариц Хермана Гедшеа (1868) и претвара их у наводне записе „тајног јеврејског савета“.
• Протоколи су се у њиховом идеолошком оквиру савршено уклапали у наратив о „јудео-масонској завери“.
• Иако нема доказа да су их они први увели у француску јавност, у њиховој публицистици се појављују слични мотиви и реторика.
Тај фалсификат из Француске, дакле, стиже у Русију почетком XX века, прво у лист Знамја (1903), а Нилус га 1905. укључује у своју књигу, представљајући га као аутентичан документ.
-Како су се мењале Нилусове тврдње о пореклу текста?
-Рецимо, 1905. тврди да потичу са Првог ционистичког конгреса у Базелу 1897. Када му је указано да је конгрес био јаван, премешта их у „тајне састанке“ 1902–1903. Потом тврди да их је имао већ 1901. Свака верзија делује као реакција на критику претходне, што указује на импровизацију, а не на унапред припремљену, професионално увежбану причу.
-Како је онда могуће да је Нилус преживео у Совјетском Савезу до 1929?
-Највероватније кроз неку врсту прећутног аранжмана: Нилус не делује јавно, не контактира са иностранством, не пише о „Протоколима“ — а власт га не дира. Такав договор могао је, могуће, да буде користан и Совјетима и појединим страним актерима, ако би откривање пуне историје текста компромитовало више страна. Резултат: жив, али невидљив, све до смрти у селу Крутец 1929. године.
-Често се помиње Охрана као могући режисер?
-Охрана је била озбиљна тајна служба, са високим стандардима за планирање својих операција. Да је Нилус био њихов званични експонент, наступао би са једном јасном, непробојном верзијом приче, увежбаном до детаља. Уместо тога, он делује као аматер који прилагођава наратив у ходу. Ако је и било учешћа Охране, вероватније је да је реч о појединим официрима или фракцијама које су деловале мимо знања врха, из сопствених идеолошких побуда или, чак, можда, у садејству са страним фактором.
Историјски, нема доказа да су цар Николај II или премијер Петар Столипин подржавали коришћење „Протокола“ као званичног инструмента државне политике — напротив, постоје јаке индиције да су били против.
-Која је суштинска поука Нилусовог случаја?
-Три елемента чине целину: потпуно одсуство питања о његовој судбини, недоследност у причи о пореклу „Протокола“ и могућност прећутног договора у вези његове судбине. Када се томе дода чињеница да је сам текст фалсификат француског порекла, добија се пример како се политички памфлет може трансформисати у глобални мит, а главни приређивач истовремено гурнути, вероватно, у контролисани заборав.
Сиже:
• Аматерски наступ: да је био званични експонент Охране, Нилус би имао једну, непробојну верзију приче; уместо тога, мењао је исказе у ходу.
• Тишина после 1917.: у систему који је масовно ликвидирао свештенике, преживљавање до 1929. упућује на могућност прећутног аранжмана — жив, али невидљив.
• Двоструки заборав: и Совјетима и појединим страним актерима могло је одговарати да се не отвара питање порекла текста, па ни судбина његовог приређивача.
Сергеј Нилус, религиозни писац и мистик, остао је упамћен као човек који је 1905. први унео „Протоколе сионских мудраца“ у књижевну форму, представљајући их као аутентичан документ. Сам текст је, међутим, фалсификат француског порекла — комбинација Жолијевог политичког памфлета из 1864. и антисемитских фантазија из романа Хермана Гедшеа (1868), додатно препакован у Русији почетком XX века.
Нилус је током живота више пута мењао причу о пореклу „Протокола“: од Базелског конгреса 1897, преко „тајних састанака“ 1902–1903, до тврдње да их је имао већ 1901. Та недоследност делује као импровизација, а не као рад пажљиво припремљеног експонента. Ако је Охрана имала икакву улогу, вероватније је да су деловали поједини њени официри мимо знања врха — цар Николај II и премијер Столипин били су против Протокола.
После Октобарске револуције 1917, у време када су хиљаде свештеника и идеолошких противника ликвидиране, Нилус остаје жив још дванаест година. Проводи их у изолацији, под надзором, без јавног деловања, све до смрти у селу Крутец 1929. године.
Највећа загонетка, ипак, није само у томе зашто је преживео, већ зашто о његовој судбини није било никаквих питања — ни у Совјетском Савезу, ни на Западу. Та двострука тишина делује као контролисани заборав, можда и резултат прећутног аранжмана: жив, али невидљив, како би се избегло евентуално отварање непријатних питања о пореклу „Протокола“ и улози различитих актера у њиховом ширењу.
У историји постоје тренуци када само питање, а не одговор, представља праву опасност. Судбина Сергеја Нилуса после 1917. један је од таквих случајева. Чињеница да је човек који је први објавио „Протоколе сионских мудраца“ преживео дванаест година у Совјетском Савезу, у време када су хиљаде свештеника и идеолошких противника нестале у таласима репресије, морала би макар да изазове радозналост.
Али није. Ни у СССР-у, ни у емиграцији, ни на Западу није постављено оно што се намеће само од себе: како је то било могуће? Можда тај изостанак питања није случајан пропуст, већ нешто друго — знак да је постојала могућа прећутна сагласност да се та тема не отвара.
Таква тишина је виша форма контроле: не само да се одговор држи у мраку, већ се и сама потреба за питањем брише из јавне свести. У томе је суштина феномена Нилусове судбине — не у томе што не знамо, већ у томе што нико није хтео да зна.
Ова тема је обрађена уз активно учешће АИ, односно, вештачке интелигенције која је проналазила одговоре на питања (судбина Нилуса) која су мало или, чак, никако, обрађена у историји. Сам чланак је писан у форми интервјуа и текста - као резултат "промишљања" АИ.
Vrteska
Нема коментара:
Постави коментар