Kamenje leti na sve strane.
Šta zna puk?
Meduzin splav privezan za obalu, s polumrtvim putnicima, balvanima koje razvezuje voda.
Mnogo opasnije stene hitnute su na privatnost, ispunjavajući svakog opravdanim strahom da, i kad je ubeđen i dok misli i čak smatra, ipak, nije sam. Da je pod prismotrom. Hrane u izobilju za crva. Tako da….
Šta nam mogu ili bolje šta još ne mogu? (Ko još nije spreman da proda znanje?)
Nekadašnje tamnice zamenili su kalupi, grobnice za žive ljude, ekonomski zavisne i bespomoćne. Nemoćne da se otisnu u slobodu. Nikad više borbe za slobode, a istinski više ropstva.
Povratak u mračni srednjovekovni primitivizam krunisala je vladavina palanačkog duha, čime je čovečanstvo, maksimalno uspešno, uz pomoć najsofisticiranije tehnologije i primenjenih metoda upravljanja kolektivnom svešću pretvoreno u veliko selo. Nikad ne možemo biti sigurni da zbog peha ili drugojačijosti, ni krivi ni dužni, dakle, nećemo biti u rubrici svetskih vesti. U kontekstu koji njima odgovara, bez mogućnosti demantija. Podrazumva se, jel, da smo željni svetske slave – podrazumeva se da će se zbog toga retko ko buniti. Ogroman deo onoga što se danas naziva džet-setom počiva na ludilu ove vrste. Sledi, naravno, oponašanje, što masovnije pomodarstvo. Svet koji je nekada mogao da razumno upre prstom u zarazno ludilo, jednostavno se isključio iz svetovne pomame. (Demode autentičan pojedinac ili zatvorene grupe, bez dalekosežnijeg uticaja). I na to se računalo, na uzaludnost bunta.
Najkrupniji meteoriti, međutim, ciljaju u centar svakog svesnog bića. Ni posle podviga Asanža i Snoudena, koji su razotkrili mehanizme vladanja ili poslali poruku da (ni)smo bespomoćni pred uhodama poslednje i sve novijih generacija, znaćajnijeg reagovanja, ipak – nema.
Sama mogućnost činjenice da smo u svakom trenutku na dlanu nekakvom satelitu s neba koji vas prati uz pomoć GPS (makar i kao tačkicu na ekranu) zahvaljujući čipu na ličnoj karti, pasošu, saobraćajnoj ili vozačkoj dozvoli, i, najsigurnije, kartici mobilnog telefona koji nam je uvek u džepu (sem ako nije kod lopova) sasvim je dovoljno uznemirujuća.
Šta tek reći za davno provaljene poštanske pošiljke, ali i elektronsku poštu? Čak i kad nismo online, na osnovu IP adrese neki ogroman sunđer možda neprestano prati sve što se napiše. Pa, vredni botovi. Malo li je za paranoju?
Kamen ne mora da leti u glavu da bi se čuvala. Ili, ipak, ima nade? A i glave...
P. S. Posvećeno pravednicima... Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар