Kada, inače, proces počne, malo ko ga na vreme primeti i reaguje na njegov impuls i tok. Zato se, uglavnom i bavimo posledicama. A tada, obično, bude prilično kasno.
Ekstremni individualizam je, svojevremeno, zamenio ekstremni kolektivizam. Proglašena je velika pobeda individualnosti.
Nekako, paralelno sa svim dešavanjima, reč "pojedinac", nasuprot reči "čovek", ovladala je govorom.
Pojedinac, kao i čovek, znači puno toga. Od, na primer, neotuđivog prava lične slobode pa do, naravno, zloupotrebe tih istih prava. I još dosta toga - hiljade knjiga su napisane o tome.
Ipak, zašto je promenjen naziv, ukoliko ova dva, moguće, sinonima imaju isto značenje? Možda da se naglasi individualnost, posebnost, vrednost...?
Moguće da je zbog toga.
Ili nije?
Sama reč "pojedinac", nasuprot reči "čovek", ipak, deluje nekako hladno, gotovo, izolovano. Pa?
Možda baš zbog toga je sve i promenjeno i primenjeno...
Zanimljivo, "čovek" se nije preterano bunio zbog te promene. Čini se da, u stvari, tako nešto nije ni primetio. Niti nešto i dalje preterano primećuje. Čak se čini da je, na momente, ponosan zbog takve promene...
Ili se, ipak, samo čini da je tako?
Paradoks je da i opšeprihvaćenom pojedincu, ipak, smeta nedostatak (prirodne) prisnosti i društvenosti. Gotovo da je u čudu što mu se pripisuje superiornost, eskluzivitet, unikatnost, s obzirom da mu svakodnevica izgleda, uglavnom, sasvim drugačije...
Нема коментара:
Постави коментар