Poznata priča iz revolucionarnog Konventa: Na jednoj strani Montanjari i Jakobinci a na drugoj Žironda.
A između, u ogromnoj većini? Bara ili močvara...
Močvara se priklanjala čas jednoj, čas drugoj strani, nepogrešivo, na kraju, prilazeći pobedniku - sebi.
Bara uvek na kraju, izgleda, pobedi, jer se svim vetrovima, u pravo vreme, prikloni ili prilagodi...
Bezlična, bez identiteta a, ipak, dovoljno snažna jer joj, nekim čudom, nagrada većine uvek pripadne. Zato su i prošlost i budućnost u njenim rukama.
Deklarativno i, paradoks, iskreno protiv nasilja, tlačenja, osionosti, a za napredak po bilo koju cenu, ali ne i na svoju štetu.
Nauka je tu da sve potvrdi ili opravda - kada se za tako nešto steknu uslovi ili dođe pravo vreme...
I, u isto vreme, još jedan paradoks, močvara je pravi rasadnik svega protiv čega se, navodno ili ne, bori.
Malograđanin ili građanin - sve zavisi od trenutka i okolnosti.
Nije isplativo previše kinjiti i kritikovati močvaru ili baru, jer je metamorfoza njena najznačajnija snaga. Takođe, nikada je ne treba potceniti jer utvare, koje ona krije u sebi, nikada ne spavaju dubokim snom.
Prilagodljiva, pokvarena, licemerna, darežljiva, plemenita... I bez mirisa.
Pretvara se, zavisno od potrebe, u sve što je potrebno ili, neko bi nemoćno primetio, šta joj, u krajnjem slučaju, bez obzira na posledice, donosi korist... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар