Digitalne tehnologije uvele su čovečanstvo u novu, informatičku eru. Doba slobodnih i svima dostupnih ili, pre, nekontrolisanog protoka informacija svake vrste. Stoga je izrodilo brojne, dosad neviđene, pošasti, pored one dobre - selektivne i korisne, svrsishodne obaveštenosti.
Takvo doba, neizostavno iziskuje promišljanje efekata najnovijih tehnoloških dostignuća.
Činjenica da informacija informaciju prestiže sama po sebi ne mora da znači ništa spektakularno. I ne znači. Inercija kojom se čovek oslanja na dostupno kao takvo i neupitno, rizik zamene obaveštenosti neznanjem i podvalom (izazvanom bilo nedovoljnim znanjem ili lošom namerom zavođenja u neznanje) nameće nužnost pažljive provere svakog podatka - iz više izvora. Naravno, nigde širi manevarski prostor nije dobila manipulacija.
"Modernost", "savremenost" nužno u informatičkom dobu ne podrazumeva i istinu, već nameće imperativno njenu proveru.
Ona, međutim, uvodi u nekakvu pretpostavljenu informativnu "efikasnost": racionalisanje vremenom pretragom kroz izobilje prikupljenih činjenica, iza kojih, ponekad, nema nikakvog sadržaja. Najređe, najdragocenije vrednosti ljudskog uma i stvaralaštva uopšte često najmodernije tehnologije ne zahvataju, jer ne postoji potencijal "generisanja" određenim digitalnim operacijama u njima. One se još uvek nalaze samo u starim zapisima, a ovi - možda još u - bibliotekama. Onim napuštenim, zapuštenim i prašnjavim hramovima knjiga i spisa.
I ne samo one. Svi izuzeci, neuključeni u digitalnost, najsofisticiraniju elektroniku i nema ih u digitalnim zapisima. Voljom autora ili njihovom neobaveštenošću da oni postoje.
Ta ogromna crna rupa u umreženom, svedostupnom ljudskom znanju ne samo što metodološki generiše poluznanje, nekada opasnije od neznanja, već i zahteva "ručne" dopune i provere u iole ozbiljnijem baratanju činjenicama.
Iskustveno, ona uzima danak u podizanju vrhunski obrazovanih naraštaja bez znanja generacija iz paleozoika. Oslonjeni na digitalno dostupne informacije, bez provere, raspolažući samo tehničkim alatom zvanim pretraga, oni gube i pretpostavku da nešto ne štima, da nešto nedostaje. Nažalost, najčešće ono krucijalno, noseće i važno.
I, eto nas u paradoksu nad paradoksima: uz dovoljnu informatičku pismenost suštinski, selektivno obavešteni i, u najmanju ruku, delimično informisani, sa beskonačnim potencijalom poluznanja i neznanja. U pabirčenju, bez kontrole i nadzora, u pretpostavkama, na nivou nedokazanih teorija.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар