Mnoge su se teme u umetnosti obrađivale beskonačno puta. Ima onih, posebno biblijskih, koje su inspirisale, inspirišu, i ma koliko konstatovali krizu, pa i kraj umetnosti, inspirisaće i u budućnosti stvaraoce svih generacija.
Ono što ih sve razdvaja jeste posebnost izraza ili aspekta. I po čemu se pamte jeste način viđenja. Potom „obrade“.
Naravno da ne može svako biti autentičan, originalan i svoj. Mnogi do sebe pređu dug put, bivajući često neko drugi, oponašajući ili učeći. Takva je moć uzora ili određene „škole“ u umetnosti ili mišljenju. Koje takođe može biti umetnost za sebe.
Istorija umetnosti i duhovnih nauka puna je primera epigona: onih koji su učili i stil uzora prihvatili kao sopstveni. Nisu uspeli da mu dodaju, da se odmaknu, odlepe od učitelja, iako im je nedostajala ona dragocena sekunda, milimetar-neka mera razlike, ma kako minimalna bila.
Međutim, postoji odluka u svesti stvaraoca, slična predaji i koja se zove manirizam: kada, oponašajući stil, pokušavaju da ga odbrane istrajavajući na njemu do u detalja, nesvesni da upornim ponavljanjem već viđenog čine kontraproduktivnu stvar, postaju dosadni. Čine manirističkim i originalni stil koji oponašaju i sebe maniristom.
U ovome času se manirizam se može nazvati dominirajućim odsustvom originalnosti ili stila u jednoj od popularnijih, filmskoj umetnosti.
Uslovljene revolucionarnim razvoj tehnike, tehnologije tri, četiri, čak i pet de, zatim ha-de rezolucije i ostali zahtevi diktiraju kvalitativno-kvantitativne standarde koji se prosto snimatelju „zadaju“, dok kadriranje ne pređe u mehaničku rabotu. Retko koja kao ova, sedma umetnost koristi psihološke mehanizme za izazivanje željenih efekata. Tako filmski poslenici mogu da predviđaju u mnogome reakcije publike, jer se bez prekida bave ispitivanjem „javnog“ (ne)ukusa.
To ih, apsurdno, ne spasava zamki uletanja u prethodno ispletenu paukovu mrežu. Gazeći sve dublje u, kako god, puke pretpostavke, mnogi maniristi grade šarene laže za sezonsku upotrebu.
Iako je od manirizma do stila samo sekund ili milimetar, delo, koliko god za privremeno važilo, mora trajati duže. A rok mu nikada nije određivala tehnika, već onaj najdublji, duhovni sloj, koji traje i posle smrti celuloida.
„Ne može se vratiti prošlost…“ F.S. Ficdžerald u „Velikom Getsbiju“ Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар