To ja, među njima, okružena vrevom slučajnih prolaznika, zažmurim i zaćutim, da zatomim užasan utisak da prolaze kroz mene kao kroz staklo. I da ga ne čujem kako krcka.
I kad dobauljam na svoje ostrvo okruženo sigurnim okeanom, volim da legnem u travu, sklopim oči i ćutim.
Dovoljna je huka tog ogromnog mora, beskrajnog kao sve-mir i nebo, blještavo nebo sveta kome pripadam.
Kad sklopim oči i ćutim, to je ogromna tišina, koja ljulja i potapa.
Tada mislim trenutno. Ovoga časa - kako se uzvisiti, kako postati dostojan tebe i stići jednoga dana, možda danas, spreman, u tvoj krug. Kako ne promašiti, kako zaslužiti u njemu mesto i biti ponovo, još jednom, ali, nadam se večno, pored tebe.
Ne znam zašto je Božji izbor pao na tebe. Nikada neću saznati. Ali znam, ako dovoljno budem želela i trudila se, ovu mi želju ne može ne uslišiti. Ionako se u svojim najdubljim ćutanjima ne odvajam od tebe.
Kad sklopim oči i ćutim, ja sam ponovo s tobom.
Smeješ se i držiš me za ruku, dok ti vetar nosi kosu i laganu haljinu, a noge su ti tako lake dok paraš sunce koje nas greje.
Treba mi ćutanje, jer ne znam više ništa. Ni gde si, a samo sklopljenih očiju to možda mogu da dokučim.
Kad sklopim oči zaustavim izdajničke suze, rastvorim tugu u tom letu kojim bih do tebe. Kao u snovima.
Jer, ako ih otvorim, ugledaću samo pustinju sveta koji si napustila. Videću dan ili noć. I ništa i nikoga.
Zato samujem u svom sarkofagu ćutanja, deleći tišinu neba s tobom. Sa jasnim saznanjem da nas ceo jedan svet deli...
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар