Potresno je koliko je mišljenje, skuplje i dragocenije od dijamanata, u našem dobu na opštoj rasprodaji. Ne znajući išta o mišljenju, svako polaže pravo na "mišljenje", bez obzira na predispozicije, uzrast, kvalifikaciju, kompetentnost.
U dobu "prava na mišljenje" zasuti smo bezvrednim, petparačkim, neupotrebljivim "mišljenjima", na nivou ličnog utiska, osećanja.... "Mišljenje" po običaju, zbog sveopšteg prava na sve, ama baš sve i svja, nekako nužno imaju i osećaju potrebu da saopšte - putem bezbrojnih društvenih mreža - oni koji bi u neka normalna vremena jedva dobili pravo da čuju nečije mišljenje.
Štaviše, biti bez mišljenja danas, a još ga ne saopštiti svetu, i to baš o svemu - jednako je postojanju amebe ili paramecijuma.
Zato smo tako umorni i spremni u beg i zatvaranje prema tv ekranu, novinama i vestima svake vrste, vrvećim od "mišljenja". Pravo na "mišljenje" dobile su starlete, selebritiji, kupci, prodavci, portiri, domaćice... svi, iako se to od njih vekovima nije očekivalo. Najednom, kao da tole žedj, imaju ga svi, osim - šta mislite koga? Izgubljenih knjiških moljaca, akademika, naučnika, istraživača, inovatora, zamajanih istorijom mišljenja i ideja do te mere da im je ono, jednostavno, uteklo. Kao da nikako da se rodi mesija neke nove teorije. Jer, pomenuti ne smatraju da imaju pravo na mišljenje dok ono nije nekako izuzetno, da se ne postide - izumrlih kritičara. Kritičar bi, naime, da uopšte diskutuje morao biti upućeniji.
Na ove najgrublje skicirane instance se svakodnevni "mislioci" iz odseka "prava na mišljenje" ni najmanje ne obaziru, ni svesni njihovog postojanja, a u popularnim ulogama koje im dozvoljavaju izjašnjavanje.
Ne, nije uvek bilo ovako.
Mišljenje je postalo "provala", pa ako "upali".
A sa njegovim hroničnim ćutanjem ili nedostatkom, sve je, ma koliko teško vidljivo bilo, zašlo u ćorsokak.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар