Kontoverzan, zastrašujuć, smeo, usamljen ili, bolje reći, jedinstven - danski režiser, scenarista (šta sve ne) Lars fon Trir od studentskih dana ne prestaje da šokira filmsku javnost.
(Fon) Trir je nemilosrdan - on je laser kojem ništa ne može uteći, britka sablja koja secira stvarnost kao na obdukciji.
Duga, visprena nordijsko - germanska artikulacija kojoj se može osporiti odsustvo iluzija ili nade, vrhunac je doživela u "uspavanom gradiću nedaleko odavde", u svim našim palankama, gradićima, zabitima, dogvilima - pasjim gradovima. Jedan pas čuvar i tipična stvarnost, bez ijednog suvišnog dodatka. Kamerna, minimalistička scenografija angažuje maštu gledaoca da joj d(od)a "mesa" i, eto, Dogvila.
Dogvil će postati skraćenica za ljudske običaje, navike, izopačeno shvatanje vrhunskih moralnih zapovesti u "uspavanom gradiću nedaleko odavde", koje čak sanja crkvu, koju nema. Koja mu ne bi pomogla, niti ga spasla sebe samog.
Kada u jednu zabačenu varoš zaluta bogomdana žrtva u bekstvu, i kolektiv i pojedinci će joj u pravom smislu pokazati svoju moć - (fon) Trir raskošno slika psihologiju puka, građana, ali i palanačke "elite". U poziciji da odlučuju o biti ili ne biti, ljudskost će se u potpunosti obrukati.
I najsamilosnija, najtrpeljivija žrtva, najsklonija pravdanju i oprostu, neće izdržati - zbog nekih budućih žrtava i sama će uzeti pravdu - i to onu biblijsku pravdu - starozavetnu - i novozavetnu - "ko se mača lati, od mača će poginuti"... u svoje ruke.
Pravda za Pasji grad, Dogvil, preživeli pas Mojsije. A osvetnik žrtva.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар